Muzej koji čuje vreme

Svečani gala-koncert na sceni moskovskog Boljšog teatra biće priređen u čast jednog od najpoznatijih ruskih muzeja na svetu. Tako se 31. maja obeležava stogodišnjica prestoničkog Muzeja likovnih umetnosti "Puškin".

"Moj stariji brat je muzej," – govorila je o njemu Marina Cvetajeva, poznata ruska pesnikinja i kćerka osnivača muzeja Ivana Cvetajeva. Profesor Cvetajev očigledno nije mogao ni da zamisli koje plodove će vek kasnije dati njegov podvižnički trud, premda je ponavljao: "Naša uloga je uloga starog gradinara: starac sadi drveće koje će dobro doći drugom veku." I ispostavilo se da je "drugom veku" dobro došlo sve, pa mu se još čini i da je malo. Mali "Kabinet lepih umetnosti i starine" koji je Cvetajev osnovao na Moskovskom univerzitetu pretvorio se u jednu od najvećih ruskih kolekcija svetske umetnosti.

Danas je to preko 670 hiljada dela slikarstva, grafike i skulpture, spomenika arheologije i numizmatike. Pri muzeju rade radionice za restauraciju i verovatno najbolja naučna biblioteka u Moskvi. A i on sam se već odavno ne nalazi u jednom zdanju iako ono, sagrađeno pre sto godina u antičkom stilu, ostaje glavno i najprepoznatljivije. Pored njega su sad Galerija zemalja Evrope i Amerike, Odelenje ličnih kolekcija, dečji centar "Musejon". Ima još dve filijale, između ostalog spomen-stan velikog pijaniste Svjatoslava Rihtera. "Mesto susreta i dijaloga kultura" – tako Muzej likovnih umetnosti naziva njegov današnji i legendarni direktor Irina Antonova: ona je svega 10 godina mlađa od muzeja i na njegovom čelu je više od pola veka:

Otvoreno govoreći tako mnogo kao sad nisam bila zauzeta za ceo svoj život, - rekla je Irina Antonova uoči jubileja. – To se može objasniti činjenicom da obeležavamo stogodišnjicu muzeja i neizbežno su se pojavile izvesne ambicije – želja "da se pokažemo", a s druge strane, ipak treba razmisliti o tome: kuda ćemo dalje i kakav je naš put, ko smo bili juče, ko smo danas i ko želimo da postanemo sutra.   

Osmišljavajući sopstvenu istoriju muzej je povodom jubileja pripremio nekoliko međunarodnih izložbi. Jedna od njih je – "Zamišljeni muzej" – to je svojevrsna čestitka iz poznatih umetničkih riznica sveta. Svoja slikarska remek-dela u Moskvu je poslalo skoro tri desetine inostranih muzeja: pariski Luvr i Centar Pompadu, Kraljevska akademija u Londonu i madridski muzej Prado, nacionalni muzeji Nemačke, Švedske, Poljske, Belgije i drugih zemalja. Upravo to je glavni rezultat stoleća: izuzetno velik autoritet moskovskog Muzeja likovnih umetnosti koji mu omogućava da neograničeno razvija međunarodnu saradnju. Uopšte, izložbe razmene su glavna ideja direktora Irine Antonove:

Najviše od svega volim da pravim upravo izložbe, a ne da vršim dužnost direktora, - priznaje Irina Antonova. – Učestvujem u ekspozicji – odnosno u rasporedu umetničkih vrednosti, a da ne govorim o pripremi izložbe, o njenoj koncepciji, - to je zapravo moj omiljeni posao!

Za 100 godina u Muzeju likovnih umetnosti je organizovano preko 1200 izložbi: iz sopstvenih fondova, iz kolekcija mnogih ruskih muzeja koje su stigle iz inostranstva. Moskovljani su ovde videli blago iz egipatske Tutankamonove grobnice, Rafaelovo remek-delo "Sikstinska Madona" i "Đokondu" Leondada da Vinčija, Karavađova i Rembrantova dela. Podjednako su potresni bili susreti s umetnošću HH veka na izložbama genija novog doba – Amadea Modiljanija, Salvadora Dalija, Pabla Pikasa i italijanskih futurista. Irina Antonova obećava da će za jubilarnu godinu "počastiti" Moskovljane još i stvaralaštvom Le Korbizijea – francuskog pionira modernizma. Definišući odnos između klasike i avangarde u pogledu onoga čemu je muzej davao prednost u toku jednog veka Irina Antonova je istakla:

Imamo pravo, živo interesovanje za umetnički proces koji se danas odvija i u Rusiji, i u inostranstvu. I čini mi se da u ovom smislu muzej odlikuje jedna specifična stvar: on dobro čuje vreme!

U svoj drugi vek Muzej likovnih umetnosti ulazi brzim korakom, postajući sve otvoreniji i sve višeopštedostupan, kao što su o tome sanjali njegovi osnivači. Digitalizovani eksponati ispunjavaju virtuelni prostor, a realne kompije slika i skulptura će zauzeti podzemni prostor: oni će ukrašavati metro stanicu u blizini muzeja. A i sam će se za pet godina pretvoriti u prostrani muzejski gradić kojem će se pridružiti starinske vile u komšiluku i sagrađene nove super moderne prostorije – takvi su planovi muzeja početkom njegovog novog stoleća.