Ko će da gasi svetlo u Avganistanu?

Svetlo gasi poslednji – to nepisano životno pravilo može se shvatiti, razume se, ne samo bukvalno. U poslednje vreme, na primer, eksperti i političari sve češće pribegavaju datoj metafori govoreći o budućim zadacima NATO-a u Avganistanu posle odlaska trupa koalicije 2014. godine. Činilo bi se, po tom pitanju posle majskog samita alijanse u Čikagu, na kojem je bio konačno potvrđen navedeni rok, nije ostalo nikakvih sumnji. Ali to nije baš tako.

Ko će u stvari pritisnuti vojno-politički prekidač zapadne misije u Avganistanu? Pa i da li će se to desiti u principu? Poslednjih dana svetski mediji široko su citirali izjavu stalnog predstavnika Rusije u UN Vitalija Čurkina koju je on dao na zasedanju SB. Rusija zahteva da se preciziraju mogućnosti nove operacije NATO-a u Avganistanu posle 2014. godine, rekao je između ostalog diplomata. Moskva, po rečima Čurkina, želela bi da ima iscrpnu predstavu o detaljima pretpostavljenog planiranja takve operacije. U vezi sa tim Čurkin je izrazio zabrinutost zbog moguće zamene Međunarodnih snaga za podršku mira drugim formama stranog vojnog prisustva.

Generalni sekretar Alijanse Andres Fog Rasmusen, kao što se zna, više puta je izjavio da će do kraja 2014. NATO završiti realizaciju tekućih zadataka. I počev od 2015. godine Alijansa će imati po njegovim rečima nove zadatke. Tačnije – podršku nacionalnih snaga bezbednosti, pripremu kadrova za armiju i policiju. Zanimljivo je pri tome što koristeći izraze novi zadatak ili nova misija, gospodin Rasmusen kao da zaboravlja na postajanje UN. A kako je već izjavio u pomenutom istupanju u tom organu ruski stalni predstavnik Vitalij Čurkin, buduać operacija NATO-a, ako je zvanično objave, treba da bude dozvoljena upravo u SB UN.

Naravno, u datom slučaju nije toliko važno da li Pentagon ima druge motive za očuvanje svog vojnog prisustva u Avganistanu, osim podrške vladajućeg režima lojalnog Zapadu. Podrška je zaista neophodna, pošto, po ocenama skoro svih eksperata, avganistanske snage bezbednosti nisu spremne danas da osiguraju mirovni razvoj zemlje. A upravo u tome mnogi analitičari vide ključ svih avganistanskih problema. Ovo je na primer rekao u jednom od radijskih intervjua Tinko Vajbecalj, rukovodilac kaublske filijale Fonda Konrada Adenaura:

"Pre svega treba istaći da ekonomski razvoj jeste osnova bilo kog razvoja u bilo kojoj zemlji, govori Vajbecalj. Ako niste u stanju da ishranite porodicu, neće vam pomoći najlepša demokratija. Ali taj ekonomski razvoj, razume se, treba da bude zaštićen. I tu sve zavisi od kvaliteta pripreme kadrova za avganistanke strukture bezbednosti. Pridavati im samo važnost i umeće da marširaju, pucaju i hapse – time se ni izdaleka ne iscrpljuju profesionalne veštine saradnika snaga bezbednosti."

Što se tiče podrške avganistanskog režima posle 2014. godine, o problemima obnove ekonomije ove zemlje najviše govori za sada izgleda Berlin. Ali us vakom slučaju, rezimirajući, možemo samo da se složimo sa vanpartijskim poslanikom Evropskog parlaemnta iz Austrije Evaldom Štadlerom, koji je nedavno pozvao Zapad da uči da poštuje politički i kulturni suverenitet drugih naroda. I Avganistan će prema njemu pokazati koliko brzo ćemo se mi tome naučiti. Za koga će školovanje u Avganistanu biti plodotvornije, biće jasno uskoro.