Vitalij Kalojev: Ne žalim zbog onog što sam učinio

Ovaj snažani vrlo gord čovek ima strašnu sudbinu. I isto takve oči. U njima su samo umor i muka. U pogledu nema nikakvih želja – čak ni želje za životom. Pre osam godina Vitalij Kalojev je ubio čoveka. I danas kaže da ne žali zbog toga.

Građanin Rusije, Osetin po nacionalnosti, građevinar po profesiji, pre 8 godina Kalojev je po ugovoru radio u Španiji. Strašno mu je nedostajala porodica – žena, desetogodiši sin naslednik i četvorogodišnja ljubimica ćerka. U noći između 1. i 2. jula 2002. godine Kalijev je bio presrećan – iz Moskve u Barselonu čarter letom pre vremena je poletala na odmor čitava njegova porodica.

Ujutru je strašna vest obletela svet.

U noći između 1. i 2. jula 2002. godine u Nemačkoj u blizini Bodenskoj jezera na visini od 12 hiljada metara sudarili su se ruski putnički avion Tu-154 kompanije Baškirske aviolinijei teretni avion Boing-747 kompanije DHL. Uavionu Tu-154 bilo je 52 dece i petoro odraslih. Većina dece je letela na odmor u Španiju koji je dobila kao nagradu za odličan uspeh. Među putnicima je bila i Svetlana Kalojeva sa 10-godišnjim Kostom i 4-godišnjom Dijanom. Od sudara Tu-154 se raspao u vazduhu na nekoliko delova koji su pali u okolini nemačkog grada Juberlingena.

Tragedija se desila nekoliko minuta pošto su nemački dispečeri predali pratnju ruskog aviona švajcarskim kolegama iz centra za vazdušnu kontrolu Skajgajd. Te noći u dispečerkskom centru nalazio se samo jedan dežurni umesto dvojice, kako treba – Piter Nilsen. On je dao posadi Tu-154 komandu da se spušta, kada avioni koji su se približavali više nisu mogli da zauzmu bezbedne ešalone. Osnovna aparatura tlefonske veze i automatskog obaveštavanja pesonala centra o opasnom zbližavanju aviona bila je isključena. Nisu radile ni osnovna i rezervna telefonska linija. Dispečer iz nemačkog grada Karlsrue koji je primetio opasno približavanje aviona, 11 puta je pokušao da pozove, ali bezuspešno.

24. februara 2004. godine Piter Nilsen je bio ubijen u svojoj kući u predgrađu Ciriha Klotenu. Ubio ga je građanin Rusije Vitalij Kalojev koji je izgubio u nesreći iznad Bodenskog jezera čitavu svoju porodicu. Tog dana Kalojev je došao do kuće dispečera da mu pokaže fotografije poginule žene i dece. Nilsen ga je odgurnuo, i fotografije su pale na zemlju. Kalojev, savladan tugom, izgubio je nad sobom kontrolu. U oktobru 2005. proglasili su ga krivim za ubistvo i osudili na 8 godina zatvora. U novembru 2007. Rus je bio prevremeno oslobođen i vratio se u domovinu, u Severnu Osetiju.

4. jula 2012. godine Vitalij Kalojev se vratio iz Nemačke, sa memorijalnih manifestacija povodom 10-godišnjice nesreće. Nije hteo da daje intevju, odmah po dolasku iz Minhena otišao je u salu za poletanje, regiostrovao se na let za Vladikavkaz i našao se u zoni u koju puštaju samo sa kartom. Velika grupa novinara koja ga je čekala razišla se po redakcijama.

Izuzetak je Vitalij pristao da učini samo za Glas Rusije. Dogovorili smo se da će izaći iz zone i da ćemo se sastati. Ali saznavši da ga na povratku opet čeka pregled, Kalojev se ćuteći okrenuo i nestao u gomili putnika.

Dopisniku Glasa Rusije ipak je pošlo za rukom da razgovara sa Kalojevom: zašto nije izašao kao što je obećao? On je odgovorio:

"Zato što mi je dosadilo da se skidam, da prolazim carine, pogrničnu kontrolu. Da dižem ruke, skidam kaiš, držim pantalone da ne padnu. I sve ostalo. Zato nisam izašao."

Da, zaista, Kalojev je imao vreme da se umori od svega toga. I u švajcarskom zatvoru, sasvim nedavno, 1. jula, u Minhenu, gde ga je na 10 sati zadržala nemačka policija. Tada su pomogle ruske diplomate, rekao je Kalojev:

"Telefonirao sam u organizacioni komitet manifestacije i zamolio da obaveste generalnog konzula RF u Bavarskoj Andreaj Grozova. I on je bukvalno sat vremena posle mog hapšenja počeo da se raspravlja sa nemačkom stranom. Držali su me više od 10 sati, zatim su naše diplomate našle izlaz: zamolile su da mi se da nacionalna nemačka viza, time se sva pitanja ukidaju. Iz Švajcarske je zatim doputovala prevodialc, ona koja i je 4 godine prevodila, i rekla da je švajcarska delegacija dolazila nekoliko dana pre nas i nemačka strana im je odbila učešće u memorijalnoj ceremoniji, zato što roditelji poginule dece ne žele da ih vide."

Svoje poslednje pitanje hteo sam da formulišem blaže. Kada bi odvrteo film na 8 godina unapred, da li bi postupio drugačije? Kalojev mi je odgovorio bez pauze: "Ja zbog toga uopšte ne žalim."