Zbog siromaštva ljudi se radije odriču slobode nego poslednje sume novca

Građani Srbije uglavnom misle da znaju sve o socijalnom i ekonomskom stanju svoje zemlje i da ih više ništa ne može ozbiljno iznenaditi u tom smislu. Naime, opšte je poznato da živimo u državi koja ima iznimno loše ekonomske pokazatelje. Na primer, samo tokom četiri poslednje godine je otpušteno oko 400.000 ljudi, a taj broj se i dalje svakodnevno povećava. Budžetski deficit je ogroman, rast bruto domaćeg proizvoda se kreće oko nule, a prosečna plata sve malobrojnijih zaposlenih građana se koleba malo iznad sume od 300 evra i time nas svrstava među najsiromašnije države, na ionako siromašnom Balkanu.

Mogao bi se tome dodati još i celi niz drugih parametara, koji uverljivo pokazuju dokle smo stigli u kretanju unazad, ali čak i ovo je dovoljno i najobičnijem građaninu da shvati koliko je sveopšta situacija loša. Ako ne i katastrofalna.

Međutim, taman kada ste pomislili da vas više ništa posebno ne može iznenaditi, baš tada vas začudi neka nova činjenica koja na još ubedljiviji način oslikava turobnu svakodnevicu.

Tako se desilo i sa najnovijom pojavom da se građani Srbije, pritisnuti neizdrživom nemaštinom i besparicom, sve češće i masovnije odlučuju da čak i relativno male iznose prekršajnih kazni, umesto novcem – plate svojim višednevnim boravkom u zatvoru. To je ranije bilo nezamislivo, čak i kada je reč o tradicionalno nerazvijenim delovima zemlje, pretežno na jugu i na istoku.

Dakle, u periodu od poslednjih godinu dana, po zvaničnim podacima, preko 50.000 ljudi iz svih krajeva Srbije se radije odlučilo da odsluži zatvorsku kaznu, nego da plati prekršajnu kaznu. Obično se radilo o dugovima po osnovu raznovrsnih saobraćajnih prekršaja ili tome slično. Pritom treba naglasiti da se za svaku hiljadu dinara duga – mora provesti jedan dan u zatvoru.

Drugim rečima, to znači da je najugroženijim slojevima stanovništva, pre svega penzionerima i nezaposlenima, ali praktično i svima ostalima, postala važnija i dragocenija mizerna suma u iznosu od nekoliko desetina evra – nego sopstvena sloboda.

Sloboda se, bilo ona lična ili kolektivna, obično još od osnovne škole tumači kao neprocenjiva vrednost, koja se ničim ne može kupiti. Međutim, izgleda da se neke stvari sve više menjaju, i da je upravo nasušni novac, koji je namenjen za puko preživljavanje – ona najveća vrednost, koja je vrednija čak i od same slobode.

I naposletku, da li to zaista treba da nekoga čudi ili je to pojava koja se pre ili kasnije sasvim prirodno mogla očekivati. Pogotovo ako se još jednom prisetimo realnog stanja u kojem živimo, a kojeg karakteriše mali broj zaposlenih na veliki broj penzionera - i sledstveno tome minimalne penzije, svakodnevni gubitak 300 radnih mesta širom Srbije, praktično nepostojanje mogućnosti za novo zapošljavanje, besperspektivnost mladih ljudi koji su tek završili školovanje, ogroman javni dug, sve niži životni standard, veliki pad industrijske proizvodnje.

Treba li se onda čuditi iznuđenoj promeni sistema vrednosti u glavama i dušama najugroženijih građana osiromašene države? Naravno da ne. Oni su samo dovedeni do krajnjih granica izdržljivosti, kada prestaju da važe uobičajene norme ponašanja i razmišljanja.

Ali zato bismo se i te kako trebali čuditi ako socijalno-ekonomska politika zemlje nastavi da se kreće u istom pravcu kao i do sada. A to znači – putem koji je već doveo ljude da biraju između odricanja od slobode u korist elementarnih materijalnih vrednosti.