Svetioničar i terorista - Tadić i Tači – ruka ruku mije

 
Boris Tadić sada kao bivši predsednik je učestvovao na Kroacija samitu gde je stigao da se vidi i sa Tačijem sa kojim se i rukovao. On je, kako su izvestili hrvatski mediji bio „prvi srbski političar koji je učestvovao na ovom regionalnom skupu“. Dok je DS bio na vlasti i dok je Tadić bio predsednik stav im je bio da se ovaj skup bojkotuje jer se na njemu pojavljuje Tači u svojstvu „premijera Kosova“. Učešćem na skupu se direktno prihvata secesija Kosova kao svršen čin, a posredno priznaje nezavisno Kosovo. Tači je redovan gost hrvatskog samita, jer Zagreb odavno podržava albansku secesiju Kosova i daje im svu moguću logističku podršku.

To naravno nikada nije ni malo zasmetalo Tadiću da govori o idiličnim odnosima Srbije i Hrvatske, te da su mu ljudi poput Josipovića „prijatelji“. Da ne govorimo o izvinjenjima Srbije Hrvatskoj koje su došle preko bivšeg predsednika Tadića, kojim je srbskom narodu ali i istorijskoj istini o hrvatskim genocidima i etnocidima u 20. veku nad Srbima nanešena velika nepravda i sramota.

Boris Tadić predstavlja onu liniju „titoističke tradicije“ koja je uvek predano negovala jugoslovenstvo a danas jugonostalgiju, koja je imala kompleks niže vrednosti u odnosu na „civiliziranu Hrvatsku“, koja je uvek bila spremna da se ponizi pred Zagrebom da bi bila potapšana po ramenu. O tome je Tadić dovoljno rekao kada je govorio kako se budi sa „muzikom Severine“ i kako je kao mlad maštao da bude svetioničar na hrvatskom Jadranu. Sada kao bivši predsednik sa malim izgledima da bude premijer, on može i da ostvari svoj mladalački san, a Hrvatska ili „Kosovo“ bi mogli iz zahvalnosti i da mu poklone neki svetionik na „njihovom lepom Jadranu“.

No šalu, ako je šala, na stranu, priča o poseti bivšeg predsednika „regionalnom samitu“ na kome se video i rukovao za „premijerom Kosova“ koji je uz to i osumnjičen za umešanost u najstrašnije ratne zločine nad Srbima nije nimalo smešna ni naivna. Dok srpske institucije, pre svega vlada i predsednik, bojkotuju ovaj skup Tadić „iznenada i bez najave“ leti za Dubrovnik iako je i njegov stav do sada bio da se ovaj skup bojkotuje.

Šta se to promenilo? Pa kao prvo on nije predsednik, a kao drugo očigledno i da DS neće biti u vladi a on biti premijer. To je izazvalo paniku u njegovom okruženju i on sada na svaki način pokušava da ojača svoj položaj u očima EU i Amerikanaca. Naime odlaskom u hrvatski Dubrovnik i rukovanjem sa Tačijem on šalje poruku da je spreman i da prizna Kosovo, naravno pod uslovom da bude premijer. On je sada spreman da ide i znatno dalje u odnosu na ono do sada, samo da bi nekako ostao na vlasti. Jeremića je udomio u UN, a sada za sebe traži „adekvatno radno mesto“. A to je za njegove pretenzije i njegovo okruženje samo mesto premijera.

Pozadina ovog sramotnog poteza bivšeg predsednika Srbije je što će se u Dubrovniku rukovati ne samo sa Tačijem već i razgovarati sa starim „balkanskim diplomatskim vukom“ Karlom Biltom i što je još važnije sa pomoćnikom američkog državnog sekretara Filipom Gordonom. Pri tome je napomenuo da će sa njim razgovore voditi i u Beogradu. Pruka je dakle ova „rukovanje sa Tačijem“ je ulaznica za razgovor sa značajnim funkcionerom američke administracije, koji dolazi u Beograd da vidi šta da se radi sa vladom u formiranju.

Tadićeva je ideja da preduhitri druge političare da, da ode u Dubovniku da se „rukuju se rukuju“, te da se preporuči američkoj administraciji kao lojalniji Americi od vlade SNS, SPS i URS-a. Kako otkrivaju vikiliks depeše koje deluju autentično u nekim prethodnim sličnim situacijama su Tadić i njegovo okruženje sramotno cinkarili druge političare poput Koštunice ili Nikolića kao proruske ili nedovoljno proameričke ili već nešto poput toga, da bi sebe preporučili kao najlojalnije Americi i njenim interesima na Balkanu. To im je i uspelo 2008. pa je i formirana vlada u kojoj je „kooperativni“ DS ima ključnu ulogu i koji je posle, savim logično, vodio kapitulantsku politiku. Sve u skladu sa obećanjima, ali ne predizbornim koji su dati narodu, već tajnim koji su dati strancima.

Sada Tadić pokušava nešto slično 2008. a i gledajući u regionu inspiriše ga uloga američke ambasade u firmiranju vlade Slovenije u kojoj je i dalje na čelu ostao Janez Janša koga više nisu hteli ni građani, ali ni drugi politički faktori. Sve je bilo džabe – američka je bila posladnja i oni su izgurali „svog čoveka za premijera“. Naravno u drugom slučaju bi vlada bila više proevropska no proamerička, a Amerikanci posle gubljenja pozicija u Grčkoj i u još nekim drugim zemljama nisu želeli još jedan „loš primer“ iz Ljubljane. Sada je slična situacija i u Beogradu – formira se vlada koja nije potpuno po volji Amerikanaca, jer je ova koalicija određenog, a za njih ne baš idealnog balansa, izmedju SAD, EU i Rusije.

Tu u takvu paranoju američkih vlasti očigledno želi da podstakne Tadić i da sebe preporuči kao „potpuno njihovog čoveka“ kome nije nimalo neugodno da se rukuje sa Tačijem i tako dodatno prihvata i priznaje secesiju s jedne, a da daje legitimitet očiglednom kriminalcu i zločincu nad Srbima. Pri tome sve da bi se „šlihtao“ Amerikancima da mu pomognu da se dočepa fotelje premijera. Ovo je bedno i neoprostivo, a u ostalom zbog sličnih poteza i kapitulantske politike je i izgubio predsedničke izbore. Sami hrvatski mediji tvrde da je Tadić mimo svih dogovora i mimo svih institucija otišao na „nagovor američkih diplomata“. On je to neuverljivo demantovao.

Osim sramotnog rukovanja sa čovekom koji je optužen da je okrvario ruke u ubijanju Srba radi vađenja i prodaje organa, sramotno su reagovali i srbski mediji i analitičari. Oni su velikim delom ovu posetu ocenili kao nešto sasim normalno i nisu videli u svemu tome ništa sporno. To je po njima „privatno-politička poseta“ turističkom gradu Dubrovniku u kom se bivši predsednik možda i okupao. Tako i Ognjen Pribićević u tome ne vidi ništa sporno iako mu nije jasno u kom svojstvu je tamo išao Tadić: „ne znam kako je dobio poziv, to nije moglo biti samo na nagovor američkih diplomata, ipak je morao biti pozvan u nekom svojstvu". Ili pak ako američki diplomate nešto hoće za to i nije potreban formalan poziv.

Pomoćnik Hilari Klinton - Filip Gordon dolazi u “region” da pre svega vidi šta će da se radi sa vladom u Beogradu. Da li da se ruši gotovo formirana vlada ili pak da se ona obaveže na neke zadatke koje po mišljenju Velikog brata vlada mora da odradi. Amerikanci čini se nisu bili načisto koja bi im vlada najviše odgovarali, pa su inicijativu prepustili evropljanima, a tu su se našli I Rusi. Sad im se, verovatno prekasno, čini da to nije najbolja kombinacija za njih, iako to sigurno nije vlada koju bi odmah rušili poput koalicije SNS, DSS i SPS. Sad Gordon pokušava da za SAD u ovoj situaciji dobije koliko je moguće.

U tu priču se onda ubacuje naš nesrećni bivši predsednik koji želi da se predstavi Biltu i Gordonu kao “dobar dečko koji obećava” iako je već kompromitovan u domaćoj javnosti, te da se ipak založi za razbijanje vlade u formiranju da bi on nekako sačuvao svoju poziciju. Jer ako ne bude premijer veoma verovatno da neće biti ni predsednik stranke.

Njega su očigledno pozvali Amerikanci u Dubrovnik da bi ga još jednom iskoristili i na taj način vršili dodatni pritsak na “vladu u formiranju”. Najgore u svemu je što su ljudi poput Tadića i do sada vodili kapitulantsku politiku prema Zapadu ne zbog zapadnih pritisaka ili “realnosti na terenu” već prosto radi fotelje i privilegija. Kako bi rekao naš najveći sociolog i psiholog konvertitstva Njegoš – “isturči se plahi i lakomi”. Srbija jednom mora stati takvima na kraj ili će njoj doći na kraj.