Kakvu tajnu krije matrjoška?

Igračke postoje otkako postoji čovečanstvo. Prvobitni ljudi su ih pravili od kostiju i kamena. Arheolozi stalno nailaze na različite figure za koje je teško odrediti da li više liče na ljude ili na životinje. Doduše, mnogi naučnici smatraju da to uopšte nisu igračke, nego predmeti religioznog kulta. Zasigurno se zna samo jedno: prva igračka svakog deteta u svim vremenima i narodima bila je zvečka.

 „Šarkunok“, „pelenaška“ i lutka „dorožnica“

Muzej ruskih igračaka u Izmailovskom kremlju u Moskvi ima mnogo eksponata, a među njima i zvečku koju je u rukama držalo dete u doba drevne Rusije.

„Ta igračka se zove ‘šarkunok’. Pravljena je od brestove kore, a unutar zvečke su bila ili osušena zrna graška, ili semenke jabuke“, objašnjava Svetlana Kolosova, kustos Muzeja ruskih igračaka. „Detetu su davali šarkunok čim se rodi. Ali postojala je i lutka koju su seoske žene pravile pre nego što dete dođe na svet.“

To je bila lutka „pelenaška“. Pravili su je od komadića majčinog ili babinog odela. Bilo je zabranjeno da se tkanina seče, zato su je kidali, a takve lutke su se ponekad zvale „rvanke“ (od ruskog „rvatь“ - kidati). Pelenašku bi stavljali u kolevku da „greje“ buduće novorođenče.

Pelenaška je više „igračka za odrasle“, jer je to lutka-amajlija.

Zanimljivo je da su kod Slovena, ali i kod mnogih drugih naroda, lutke u početku pravljene za odrasle, a tek kasnije za decu.

U seoskoj kući je bilo mnogo amajlija. Lutka „zernovuška“ bila je zadužena za letinu i čuvala je zrno od truljenja, „desjatiručka“ je pomagala mladoj domaćici, a minijaturna „dorožnica“ je štitila putnike.

„Naravno, lutke-amajlije su bile vezane za verovanja toga doba. Interesantno je da nisu imale oči. Ako se takvoj lutki dodaju oči, smatralo se da to već nije amajlija, jer onda ona vidi i ono što ne treba, pa u nju može da se useli zli duh. Međutim, vremenom je lutka prestala da se doživljava kao magični predmet i postala obična dečija igračka“, priča Svetlana Kolosova.

„Striguške“, vitez Polkan i dimkovski konjanici

Najpre su igračke pravljene od slame i zvale su se „striguške“. Jednostavnije striguške mogle su biti i od drveta, a složenije su pravljene od krpa.

U 11. veku se u Rusiji pojavljuje prvi grnčarski točak. Sa pojavom grnčarstva deca su dobila igračke-zviždaljke od gline. Naravno, u početku su one pravljene od otpadaka pri izradi važnijih predmeta: ako grnčaru ostane višak gline od glinene posude, eto prilike da se i deca obraduju.

Pravljenje glinenih igračaka je kasnije postalo poseban zanat. I danas su svima dobro poznate filimonovske, pleškovske, kargapoljske i dimkovske glinene igračke.

„Iako su sve one napravljene od istog materijala, ipak su veoma različite, lako ih je razlikovati po načinu modeliranja i šaranja. Na primer, filimonovske igračke uvek imaju tanke pruge, dok pleškovske uopšte nisu obojene. Kargapoljske, opet, imaju karakteristične boje i glavnog junaka: viteza Polkana. Prepoznatljivi su i dimkovski hrabri konjanici i rumene gospođice“, priča Svetlana Kolosova.

Kako je Fukurumu postao Matrjona

U bogatim kućama je pored glinenih zviždaljki bilo i igračaka od skupljeg materijala. Na primer, lutke od porcelana su oblikovane kao lepe ćerke bogatih trgovaca, grenadiri, pa čak i carice. Istina, one su služile za ukras, tako da su dobrostojeća deca mogla samo da ih gledaju. Tako su se i zvale: „lutke za gledanje“.

Matrjoška se odavno doživljava kao jedan od simbola Rusije, ali ova igračka, koja je postala suvenir, stranog je porekla.

Najčešće se pominje verzija da je prototip matrjoške bila figura budističkog mudraca Fukurumua, koju je neko doneo u „Dečije vaspitanje“ – moskovsku radionicu za izradu igračaka poznatog industrijalca i mecene Mamontova.

„Teško je reći odakle je Fukurumu donet. Možda iz Japana, a možda iz Francuske. Ali svi izvori se slažu da je figurica tog mudraca, u kojoj je bilo skriveno još nekoliko sitnijih Fukurumua, nadahnula drvodelju Zvjozdočkina da stvori buduću matrjošku. Igračku je oslikao umetnik Maljutin“, izlaže „rodoslov“ matrjoške Svetlana Kolosova.

Od ćelavog starčića sa glavom naduvenom od neprekidnog razmišljanja o budističkim pričama, figurica se transformisala u seosku devojku. Ubrzo se za nju nekako samo po sebi vezalo tada veoma često ime Matrjona, koje se kasnije počelo upotrebljavati u deminutivu: Matrjoška.

Prva matrjoška se sastojala od osam lutaka, s tim što su na njima prikazani i mladići i devojke.

Najprepoznatljivija crta prvih matrjoški je bilo njihovo oslikavanje. Te lutke su obavezno nešto držale u rukama: crnog petla, srp, metlu...

„1900. godine matrjoška je odneta u Pariz na međunarodnu izložbu domaće radinosti i tamo osvojila medalju. Zapamtili su je, a četiri godine kasnije iz prestonice Francuske je stigla velika porudžbina ove igračke“, kaže Svetlana Kolosova.

Tada su se matrjoške već pravile u radionicama Sergijevog Posada.

„Kovači“ i kuglica na končiću

Nedaleko od Sergijevog Posada se nalazi selo Bogorodsko, gde se još od 17. veka prave pokretne drvene igračke. Ovaj zanat je nastao pod uticajem Trojice-Sergijevog manastira koji je u to vreme bio poznati centar zanatskih veština. Čuveni „Kovači“ seljak i medved postali su simbol tog zanata, a sada su stavljeni čak i na grb ovog sela.

Međutim, najtipičnija bogorodska igračka je klatno kome za balansiranje služi obična kuglica na končiću.

Najpoznatija igračka-klatno su koke koje stoje na postolju i kljucaju. Njih su kao mali mnogo voleli Puškin i Ljermontov, a i današnja deca se podjednako raduju bogorodskim igračkama.

Jelena Kosova, RIA „Novosti“,

Izvorni link vesti