Novi projekat za Kosovo: nezavisnost bez suverenosti

Nezavisnost bez suvernosti nova je koncepcija rešavanja kosovskog pitanja, koja po mišljenju autora treba da odgovara svima, između ostalog i UN. Za sada je projekat stigao na razmatranje predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću. Inicijator i autor dokumenta Albansko-srbski odnosi: osnove za novi početak novinar je uglednog izdanja E-novine Marko Matić, koji naziva dokument prvim forumlisanim u Srbiji i u datom trenutku dostupnim javnosti kompleksnim planom za rešavanje kosovskog problema. 

- U trenutku kada se Srbija istovremeno suočava sa ozbiljnim izazovima po pitanju kosovskog problema s jedne strane i sa očiglednom nesposobnošću ključnih političkih aktera u Beogradu da formulišu adekvatne odgovore na te izazove, mi smo se realno našli pred opasnošću da ukoliko se u narednih nekoliko meseci ne pronađe adekvatan odgovor na kosovski izazov bićemo dovedeni u jednu neprijatnu poziciju da se formalno priznanje suverenosti Kosova pojavi kao u slov za članstvo Srbije u EU.

To bi ozbiljno ugrozilo nacionalne interese Srbije i dovelo nas u jednu poziciju da biramo između dva zla od kojih nijedno ništa dobro ne bi donelo samoj Srbiji. Svestan te opasnosti i prateći dosadašnji tok tehničkog dijaloga izmeću Beograda i Prištine i problemi koji su nastali kako prilikom sklapanja tih dogovora i njihove kasnije implementacije, ja sam identifikovao nekoliko ključnih neuralgičnih tačaka koje postoje između Srbije i Kosova. Na prvom mestu tu se pojavio problem pravnog okvira i definisanja kako Srbija vidi Kosovo.

Naime, mi smo imali situaciju da je Beograd do sada uglavnom u vidu nekih crvenih linija koje su se stalno pomerale, stalno govorio šta neće i koje rešenje ne želi kada je Kosovo u pitanju, dok nismo imali nikada priliku da Srbija izađe sa jasnim planom kakvo rešenje želi, kako ona vidi Kosovo. U tom smislu ja sam došao do formulacije jednog rešenja koje se kreće u formuli između nezavisnosti i suverenosti, gde bi Srbija građanima Kosova priznala ono što niko danas ne spori, a to je pravo na nezavisno donošenje odluka koje se tiču njihove budućnosti. Nezavisnost i suverenost treba jasno razdvojiti zato što je nezavisnost karakteristika u procesu donošenja političkih odluka, a suverenost predstavlja opredeljujući atribut državnosti, i to je stanje iz kojeg izvire nezavisnost. Znači nezavisnost jeste bitan i neophodan uslov za državnost ali nije dovoljan. I upravo Srbija u tom prostoru mora pronaći neko rešenje, gde bi priznala pravo Albancima,naime većini građana Kosova, a to su svakako Albanci na donošenje političkih odluka ali pri tome ne bi priznala suverenost. To je ono što ona ne sme da im prizna i to je ono što ona po svom ustavu smatra nedeljivim i neotuđivim delom svoje državnosti.

Da bi se jedno takvo rešenje formulisalo, to bi bila srbska platforma pregovora. Na drugoj strani imamo albansku platformu koja se ogleda u njihovoj deklaraciji o nezavisnosti. Pošto bi to bila dva nepomirljiva pogleda na status Kosova, moj predlog je da dve strane sporazumno prihvate u međusobnoj komunikaciji princip miroljubive koegzistencije različitih pogleda na status Kosova. To bi bila nešto modifikovana primena nemačkog modela gde bez međusobnog priznanja se ide na direktnu normalizaciju odnosa u sadržinskom smislu. Dakle, osnovni spor se stavlja u karantin, on se svodi na formalnu stranu dok se u sadržinskom smislu odnosi normalizuju, što bi omogućili formati nezavisnosti i suverenosti i njihova deklaracija o nezavisnosti. Sadržinski bi se na neki način poklopili, i onda bi formalno spor ostao u karantinu . Problem bi bio, a to sam u sporazumu jasno napisao, članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama ne bi bilo obuhvaćeno ovim sporazumom, on ostaje van njega ali po mom mišljenju Srbija nije ni u mogućnosti da odlučuje o tome. O tome će odlučivati organizacije u koje Kosovo bude pokušavalo da se učlani.

Kako takav karantin može da utiče na odnose, pre svega kada je reč o običnim stanovnicima Kosova?

U dosadašnjem tehničkom toku dijaloga imali smo situaciju da upravo zbog nepostojanja pravnog okvira i upravo zbog tog statusnog spora, da Srbija u jednom trenutku u Briselu prihvati sporazum o pečatima kosovske carine da bi narednog dana rekla da ne priznaje kosovsku carinu. Postavlja se logično pitanje, ko udara pečat kosovske carine? Onda se postavilo pitanje na kojim prelazima se udara taj pečat? Srbija je već sad izdvojila dva severna prelaza dok je ostalo još tri ili četiri prelaza na kojim uopšte nije postalo sporno što su na njima kosovski carinici. Dakle, Srbija je već sada nastavila otklon od odbrane teritorijalnog integriteta na celom Kosovu i svela je pitanje samo na sever Kosova. Druga stvar je što se pojavljuje sporazum o integrisanom upravljanju granicama i graničnim prelazima, a da bi pri tome Srbija sutradan rekla da ne priznaje postojanje granice. Imali smo nesporazuma oko regionalnih sporazuma o predstavljanju Kosova i one same znaju u fusnoti. Dakle, ako govorimo o odnosima dve strane, oni sada gotovo da ne postoje. Niti u Srbiji postoji pravni okvir kojim bi se bilo šta od tih odnosa moglo priznati i legitimisati na odgovarajući način. I upravo zbog toga mislim da bi karantin tog ključnog spora, spora oko statusa znatno unapredilo odnose i otvorilo jedno široko polje za regulaciju praktičnih odnosa koji se tiču života građana sa obe strane demarkacione linije.

U toku svoje posete Srbiji generalni sekretar UN Ban Ki Mun i rukovodstvo zemlje još jednom su potvrdili privrženost principima rezolucije SB UN br. 1244. Ne protivreči li vaša koncepcija ključnom kosovskom dokumentu?

Ne, naprotiv. Ovaj dokument je upravo u skladu sa rezolucijom 1244, koja garantuje Srbiji odnosno tadašnjoj SR Jugoslaviji čiji je Srbija naslednik, po pravilima međunarodnog prava o sukcesiji, ona garantuje Srbiji suverenost na Kosovu. Upravo ovaj dokument omogućava Srbiji da se ne odriče od suverenosti, a da pri tome omogući normalizaciju odnosa na terenu i u praksi, u svakodnevnom životu. Međunarodni sud pravde u savetodavnom mišljenju o deklaraciji o nezavisnosti Kosova je rekao da ona nije eksplicitno u suprotnosti sa rezolucijom 1244. Zbog toga mislim da bi isti odgovor bio kada bi postavili pitanje na jednu deklaraciju Srbije koja na primer daje Kosovu status autonomije sui generis u formuli nezavisnosti bez suverenosti. Mislim da bi isti odgovor bio međunarodnog suda pravde, jer to u osnovi i nije pravni problem već politički. Na kraju krajeva, i po mišljenju međunarodnog suda. Čak i što se tiče političkog dela rezolucije i njenog duha, mislim da je ovaj sporazum potpuno u skladu sa njom jer on nudi jedno rešenje koje bi bilo prihvatljivo za srpsku stranu, ono nudi jedno rešenje koje bi bilo istovremeno prihvatljivo i za albansku stranu, ali koje bi se istovremeno kretalo u okviru parametara koje je međunarodna zajednica zadala.

Gospodine Matiću, kako se odnosite prema ideji podele Kosova?

Sama ideja o podeli Kosova je u osnovi jako opasna, znate jako bi bilo teško podeliti sredine koje su mešovite. Na severu Kosova, gde je srbska većina postoji mnogo albanskih naselja. Druga stvar je ta da bi ona pokrenula pitanje Preševske doline koja je takođe osim Preševa obuhvata Bujanovac i odnosi se i na Medveđu koje su mešovite sredine i koje bi bilo nemoguće podeliti. Druga stvar je ta što je međunarodna zajednica jasno odbacila prethodnih godina i ima jedan otpor prema toj ideji, zato što je jasno da bi ona izazvala brojne traume i frustracije na jednoj i drugoj strani i uopšte ne bi rešila problem.

Čak i srbski mandatar za sastav srpske vlade Ivica Dačić je odbacio tu ideju podele ali je govorio o razgraničenju. Iako on to nije eksplicitno rekao, razgraničenje između dva naroda bi podrazumevalo razmenu teritorija, a ne samo podelu Kosova. Podrazumevalo bi razmenu severa, četiri opštine na severu Kosova sa dve opštine u Preševskoj dolini. Mislim da Srbija nema interes za takvo jedno rešenje jer dobiajnjem četiri opštine sa severa Kosova veći deo srbskog stanovništva bo ostao bi južno od Ibra, a ostao bi van dometa i mogućnosti Srbije da utiče na njihov status. S druge strane Srbija bi se odrekla jednog dela koridora 10, koji sada kontroliše koji bi pripao Kosovu. Smatram da Srbija zaista nema interese za takvo jedno rešenje i zato sam u planu predložio da se koristi mehanizam paralelnih statusa gde bi se načelno izjednačili statusi Srba na celom Kosovu, ne samo na severu i sličan status bi dobili Albanci u Preševskoj dolini. Mislim da bi taj mehanizam omogućio i pre svega zainteresovao Prištinu da učestvuje u tome na jedan konstruktivan način, obe strane bi pokazale umerenost u zahtevima i davanjima zato što bi postavili reciprocitet po sistemu koliko dati toliko i dobijete i mislim da bi to bilo jedno rešenje koje bi u budućnosti omogućilo saradnju i stabilizaciju prilika u regionu.

Timofej Aleksejev, Vesna Semičastnova,