U očekivanju komandora

Don Žuan. Verzija – nova moskovska pozorišna postavka nudi publici da ponovo istraži život i poglede na svet legendarnog španskog zavodnika, čije ime je postalo zajednička imenica.

Verzija lika Don Žuana u svetskoj književnosti ima more. Bezbožnost, suprotstavljanje sebe društvu i njegovim etičkim vrednostima, težnja ka isključivosti – ova kanonska svojstva Don Žuana su označena još u 17. veku u komediji Seviljski berberin ili Kameni gost španskog dramaturga Tirsa de Limine. Zatim je lik razvijen u delima velikog francuskog komediografa Molijera, nemačkog pisca romantičara Hofmana. U Rusiji ovom liku vrlo mnogo je dodao veliki pesnik Aleksandar Puškin. Njegov Don Žuan, junak male tragedije Kameni gost je višestran: to je i romantičarski tragač za idealnom ljubavlju i bezbrižni zavodnik i licemerni cinik. Puškin, smatraju stručnjaci, postavio je tačku rasta ovog čuvenog lika u ruskoj poeziji s početka 20. veka. Kod Gumiljova Don Žuan je putnik avanturista. Kod Cvetajeve simbol neograničene strasti. Kod Balmonta nekakav mit Novog doba, koji utvrđuje pre svega slobodu ličnosti.

Koju verziju predlaže nova generacija ruskog pozorišta? Reditelj predtave Andrej Šljapin koji je tek ove godine dobio diplomu pozorišne akademije kaže:

- Kakav je bio realni Don Žuan u stvari nemoguće je shvatiti. Ali to je i dobro. Mi smo to iskoristili i napravili čak ne svog Don Žuana, već probali da istražimo čoveka koji, kako nam se čini, čitavog života se bavio time što je proučavao granice nekažnjivosti.

Takav ugao učinio se vrlo aktualan čitavom kolektivu, primećuje u intervjuu za Glas Rusije vršnjakinja reditelja, scenograf predstave Aleksandra Duševska.

- Reditelj je i došao kod mene s mišlju o savremenosti ovog lika. A pokazatelj savremenosti po našem mišljenju je ciničnost i nekažnjivost, potpuno odustvo romantičarskih crta u tom heroju. Ali udubljavajući se u njegovu genezu pronašli smo i druge njegove osobine. I tada se pojavila želja da shvatimo: da li je tako jednostran ovaj lik sa njegovim čuvenim cinizmom?

Radeći na svojoj verziji reditelji su shvatili da im nije dovoljan jedan Don Žuan. Pojavila su se tri glumca koji igraju tri Don Žuana raznog životnog doba. Prvi je mladić zavodnik koji ne razmišlja da je ubistvo greh. Drugi ej stariji, okoštali cinik koji protestvuje protiv Boga. Treći, najstariji, bliži je mocartovom tumačnju lika u operi Don Žuan.

Ritam života na sceni je karnevalski: sa maskama, lutkama, konfetama, španskom koridom. Glumci čas vise na konopcima, čas lupaju po kartonskim kutijama, čak izvode džez imrovizaciju.

U takvoj šarolikoj stilistici predstavljaju se ključne epizode iz života Don Žuana: na grobu Ineze, kojoj je on jednom razbio srce. U Madridu sa voljenom Laurom, radi sastanka sa kojom on odlaže upoznavanje sa Donom Anom. Konačno na groblju, gde don Žuan šaljivo poziva statuu Komandora, spomenik muža Done Ane koga je ubio kod sebe na večeru. U klasičnoj varijanti statua postaje oružje nebeske kazne i šalje grešnika u had. Ali savremenom Don Žuanu Komandor ne dolazi, ne podiže kamenu ruku da ga odvuče u pakao. Autori predstave daju heroju mogućnost da razmisli o svojim grehovima u očekivanju Kamenog gosta.