Udeo javnog duga u BDP-u Srbije i dalje raste

Srbska javnost je upoznata sa činjenicom da je udeo javnog duga u BDP-u veći nego što se to ranije mislilo. U ovom trenutku, po najnovijim podacima Fiskalnog saveta, u drugoj polovini septembra ove 2012. godine, javni dug Srbije je iznosio oko 57 procenata bruto društvenog proizvoda, a procenjuje se da će do kraja tekuće godine dostići i celih 60 procenata BDP-a, a možda i više od toga. Recimo nekoliko reči o tome šta to zapravo znači, i da li je to mnogo za jednu zemlju poput Srbije.

Dakle, ovde je reč o udelu javnog duga u bruto društvenom proizvodu. Da bi bilo potpuno jasno o čemu se radi, recimo da s jedne strane, kada govorimo o javnom ili državnom dugu, onda mislimo na ukupni dug koji država ima prema svojim poveriocima, a sa druge strane, bruto društveni proizvod označava sve ono što privreda neke zemlje stvori u vremenskom periodu od godinu dana.

Znači, da li je navedeni iznos srbskog javnog duga u granicama prihvatljivog ili je zemlja već ušla u onu kritičnu zonu koja podrazumeva dužničku krizu i najavljuje teško podnošljivo breme u budućnosti? Pogledajmo kako stoje stvari u tom pogledu u zemljama članicama Evropske unije i u državama na istoku evropskog kontinenta.

Gornja granica zaduženosti u Evropskoj uniji je određena Mahstritskim kriterijumima, koji predviđaju da je maksimalni iznos javnog duga 60 posto BDP-a. Međutim, u stvarnosti prosečna zaduženost evrozone, to jest zajednice koju čini 17 zemalja sa zajedničkom valutom, iznosi približno 90 procenata. Čak 16 zemalja ima javni dug koji premašuje pomenuti maksimalni iznos zaduženosti od 60% BDP-a. U samom vrhu prezaduženih zemalja je Grčka, a slede je Italija, Irska i Portugal, koje sve redom imaju udeo javnog duga u bruto društvenom proizvodu od preko 100 procenata. Nemački javni dug je prošle godine iznosio takođe visokih 83% BDP-a, a Fracuski skoro isto toliko.

S druge strane, u istočnoevropskim državama je situacija na tom polju dosta drugačija i povoljnija, pa tako u Ruskoj Federaciji, po podacima iz prošle 2011. godine, državni dug je činio manje od 10 procenata BDP-a, a u susednom Kazahstanu je taj iznos bio sličan, i iznosio je svega 11 posto bruto društvenog proizvoda. Da bismo ilustrovali u kojoj meri je Rusija uspela da smanji svoj javni dug, recimo samo da je još 1998. godine on iznosio skoro neverovatnih 150 posto, a već početkom 2007. godine je dug smanjen na gotovo simboličnih 5 posto BDP-a.

Ali vratimo se ponovo na domaći teren, u Srbiju. Kako je zvanično potvrđeno, prethodna srbska vlada je prekršila Zakon o budžetskom sistemu, zato što se krajem prošle 2011. godine javni dug popeo na preko 46 posto BDP-a, iako je zakonom dozvoljeno da on bude najviše 45 procenata. Ako se do kraja godine, kako je prognozirano, taj iznos poveća i do celih 60%, biće to tada ogroman dug, pogotovo uzimajućiu obzir činjenicu da Srbija ima nizak kreditni rejting. Da stvar bude gora, ekonomska stvarnost pokazuje da se kritična granica nakon koje zemlja dolazi u stanje dužničke krize dosta razlikuje od države do države. Naime, zemlje u razvoju, a među njima je i Srbija, već sa javnim dugom od 43 posto bruto društvenog proizvoda ulaze u zonu dužničke krize, dok razvijene zemlje obično mogu da si dozvole i do 72 posto duga pre nego što se nađu u takvoj poziciji.

U suštini, zaduživanje samo po sebi ne predstavlja problem, ukoliko to dozvoljava privredni rast i ako je ono u funkciji razvoja. Odnosno, sve dok zemlja ostvaruje potreban privredni rast - ni javni dug nije negativna pojava koja bi trebalo da izaziva preteranu zabrinutost.

Međutim, u vremenskom periodu od poslednje četiri godine vlada je zadužila Srbiju za oko 6 milijardi evra, a najveći problem se sastoji u tome što ta finansijska sredstva nisu upotrebljena za vidljive razvojne projekte. Sasvim suprotno, proizvodnja u zemlji je bivala sve manja, a u isto vreme je broj budžetskih korisnika postajao sve veći. U tom smislu, građani Srbije mogu jedino da se nadaju da će napokon doći do neke promene u pozitivnom pravcu koja bi doprinela poboljšanju ekonomskih perfomansi države.

Ratko Paić,