Predmeti postaju nevidljivi

Naučnici po pravilu poriču samu mogućnost da se napravi nešto što će omogućiti predmetu da postane nevidljiv. Ali to nije zaustavilo mladog naučnika koji je pokušao da shvati princip pretvaranja vidljivog u nevidljivo. 2011. godine Janoš Percel, student univerziteta Sent-Endrjus u Škotskoj, objavio je istraživanje „nevidljive sfere“ koja je ekranirala svetlost, pretvarajući predmet u nevidljivi. Mladi naučnik je ispričao za Glas Rusije o svom pronalasku i o novim projektima u Masačusetskom tehnološkom institutu.

Kako vam je palo napamet da napraviti optički predmet koji bi ostajao nevidljiv uz raznobojni fon? Ko je još na tome radio?

- U ovaj projekat je bio uključen veliki broj naučnika. Među njima je profesor Vilf Leonhardt, moj koordinator. On ne samo da mi je pomagao sa projektom, već me je i inspirisao, kao i profesor Tomaš Tuk. Profesor Leonhardt i profesor Tuk su radili na problemu stvaranja predmeta koji bi mogao da ostane nevidljiv neko vreme na raznobojnom fonu. Kada sam se pridružio projektu naučnicima je pošlo za rukom da naprave predmet koji je ostajao nevidljiv samo uz jednu boju fona. Počeo sam da tražim druge načine i došao sam do zaključka da nevidljiva lopta treba da guta svetslost kako bi ostala nevidljiva uz bilo koju boju fona. A ideja korišćenja tehnike preobražavanja u optičkoj sferi pala mi je na pamet za vreme doručka.

Šta je to „nevidljiva sfera“? Da li je to ono što pisci naučne fantastike opisuju u svojim knjigama?

- Između naše sfere i onim koje vidite u fimovima o Hariju Poteru velika je razlika: naš predmet ne menja formu. Tu fleksibilnost, to što vidite na filmu, u stvarnosti je vrlo teško ovaplotiti. Ali razrade postoje, naročito na Sent-Endrjuskom univerzitetu. Doktor Andrea Di Falko smislila je kako da nparavi fleksibilne memamaterijale (veštačke materijale od velikih molekula, spojenih prema zadatim uslovima) koji bi mogli da menjaju formu, ali u datom trenutku postoji samo forma sfere ili kvadrata nevidljivih predmeta koji su bili napravljeni u laboratorijskim eksperimentima.

Kako ove sfere mogu da budu iskorištene u praktičnom životu?

- Vrlo je teško reći kako bi to moglo da se iskoristi u praksi, pošto za vreme istraživanja nikada o tome ne razmišljaš. Kada pred naučnicima stoji pitanje novog pronalaska, oni misle na rešavanje konkretnog naučnog zadatka, a ne na to kako može da bude to primenjeno u budućnosti. Nama se više dopada da istražujemo nepoznato. A time kako nov pronalazak može da se upotrebi treba da se bave inženjeri, dizajneri, proizvodni direktori, koji bolje poznaju potrošačko tržište. Očigledno da naš pronalazak može da se primenjuje kada treba da se predmet učini nevidljivim. Najvažnije je da se ova nevidljiva sfera ne primenjuje u vojne svrhe, posebno u razradama nevidljivog oružja. Ndam se da će moj pronalazak biti primenjen u civilne svrhe. Na primer, za zaštitu ljudi od opasnih radioaktivnih zraka.

Na Masačusetskom tehnološkom univerzitetu imali ste prilike da se suočite sa istraživačkim radom koji vas je začudio?

- Ja sam tamo svega pola godine, ali za to vreme teško je u potpunosti se upoznati sa svim istraživačkim projektima instituta. Stalno slušaš da je razrađen novi robot, nova kompjuterska tehnologija, da je nađen noviprilaz fundamentalnoj naučnoj ideji. Ali ja mogu da izdvojim jedan projekat koji vodi profesor Marin Soljačić. On radi na istraživanju bežičnog elektriciteta koje on naziva vatrisiti. Energija se prenosi ne vodovima, već pomoću rezonanskog magnetskog delovanja. Ova ideja nije nova, ali profesor Soljačić je uspeo da tako organizuje rad da u doglednoj budućnosti nas čekaju revolucionarne promene u radu elektronskih divajsova.

Julija Zamanska,