Još jedan Vidovdan: Islandski model i druga evropska pitanja za Srbiju

Zemlja koja je veoma obradovala evropske skeptike u poslednje vreme je naravno Island. Najsevernija prestonica sveta, Rejkjavik, nedavno je rekao svoje „ne“ stupanju u EU: tako su odlučili na referendumu građani, što u principu i jeste prava demokratija.

Naravno, to ne znači da potomci drevnih vikinga podižu oko sebe utvrđenje: Island, mada i daleko, sve jedno je deo evropske porodice i nastavlja da razvija sa kontinentom najkonstrutkivnije odnose- kako se kaže, pod uzajamno povoljnim uslovima. Nije li to zanimljiv primer za Srbiju? Odgovor na ova i druga „evropska“ pitanja zatražili smo od dvoje eksperata: profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu- gospođe Tanje Miščević i gospodina Slobodana Samardžića.

Da li je za Beograd poučan primer Islanda?

Tanja Miščević: Rekla bih najpre da to nije prvi put. U nekoliko navrata su države vodile pregovore, došle do referenduma i odustale od članstva. Pa se tako desilo sa Norveškom i Švajcarskom, ali i sa zemljama koje su u onom velikom proširenju 2004. godine konačno i postale članice, kao što je Slovačka koja je u jednom momentu ne formalno, ali potpuno stala ili pak Malta koja je povlačila ponovo se vraćala u proces pregovora čak nekoliko puta. Dakle, tu je jedna važna poruka, koju svakako moramo razumeti- a to je upravo ta činjenica da je zemlja, narod, vlada- vlasnik procesa pristupanja. To je zapravo dokaz njene suverenosti.

E, sad, da li se to može primeniti u našem slučaju, ili ako hoćete da li je to pametno uraditi? Lično mislim da nije, zato što je nama EU zapravo potrebna zbog izgradnje institucija i države koju ona daje kao model. Model razvijene, stabilne, demokratske države u kojoj je vladavina prava osnovni princip. Da mi možemo to sami uraditi EU nam ne bi bila potrebna. Međutim, pokazalo se da ne možemo- i to kroz svo ovo vreme koliko smo u procesu reformi. Čak i uz pritisak EU da dostignemo te standarde, ne ide nam od ruke i dovoljno brzo. Dakle, prosto mislim da je Island poučno iskustvo i za EU i za sve zemlje u procesu pregovora, ali mislim da nije primenljiv za nas.

Slobodan Samardžić:  To je zrela odluka jedne države, ma koliko ona bila mala. To je odluka da ta država ne treba da ide u onu vrstu komunikacija i integracija koja bi štetila njenim interesima. Island je država koja kalkuliše, proračunava svoje interese i prema tome se i ponaša. Kada su mislili da će bolje izaći iz sopstvene finansijske i bankarske krize pristupanjem EU, oni su dakle rešili da pregovaraju. Kada su videli da od toga nema ništa, da je EU i sama u tom finansijskom, monetarnom, bankarskom i ekonomskom pogledu jedna ruina, oni su odlučili da se povuku i doneli su državnu odluku da prekidaju pregovore. To je dakle za svaku pohvalu, a Srbija bi iz toga mogla da izvuče duboke pouke.

Srbija ima sporazum sa EU o stabilizaciji i pridruživanju, koji je sveobuhvatan sporazum i treba da pripremi Srbiju za pristupanje EU. Evidentno, EU se posle prijema Hrvatske neće više širiti, najmanje u periodu od 10 do 15 godina. Ako ne postoji taj cilj da Srbija može postati članica EU, onda taj sporazum gubi svoj smisao. Njegov sadržaj je potpuno preokrenut. Recimo u trgovinskoj oblasti, Srbija ukida uvozne carine i smanjuje svoj budžet, a kao kompenzaciju dobija nepovratnu pomoć. Međutim, perspektivno ta kompenzacija će biti manja od gubitaka. Evo, recimo jedne teme gde bi država morala da kalkuliše, da izračuna svoju štetu i to je već razlog da se preispita taj sporazum.

Da ne govorim o delu o političkom dijalogu o dobrosusedskim odnosima i regionalnoj saradnji. Na osnovu tih delova sporazuma se Srbija primorava da prizna nezavisno Kosovo. Ima tu još sličnih primera. Dakle, poučena islandskim primerom Srbija bi trebalo da otvori razgovore o preispitivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Kurs aktuelnih srbskih vlasti je poznat. U EU, čak bez obzira na krizu, prednosti ima više nego manjkavosti. A u čemu su one ogledaju, recimo, u odnosu na srpsku privredu

Tanja Miščević: Vidite, zapravo mislim da su najveće koristi upravo činjenica da se ulazi u jedan proces koji vas, polako upravo tokom samog procesa reformi približava samoj EU. Bilo bi veliko „zamajavanje“ samo se koncentrisati na količinu sredstava. Prvo, kao što ste rekli, zbog sopstvene krize, EU nema više toliko sredstava koje bi mogla da ponudi zemljama centralne i istočne Evrope- u smislu izgradnje posebno nekih sektora na primer, industrije ili poljoprivrede. Tih sredstava danas objektivno više nema, jer EU mora najpre da bude solidarna prema svojim članicama a tek onda prema onim državama koje će možda jednog danau budućnosti to i postati. Dakle, količina novca koja bi trebalo da dođe je još uvek velika nepoznanica. Ali, sam ulazak u proces približavanja govori nešto mnogo više. Zapravo, daje garanciju EU da je reč o državi koja će nakon tog procesa postati članica. Država koja menja pre svega svoje pravo i procedure i daje pravnu sigurnost za ono što je svima nama danas najvažnije i što svi pokušavamo da privučemo jesu strane direktne investicije. To je jako moćna uloga i ovo ne govorim napamet, već iz iskustava onih zemalja koje su 2004.i 2007.godine postale članice, jer upravo dok su pregovarale za članstvo, bile najinteresantnije za strane ulagače. Nakon toga što su postale članice, strani ulagači su polako počeli da traže nova i jeftinija tržišta. E, mi smo sad to novo i jeftinije tržište sa kvalitetnom i obrazovanom radnom snagom i značajno nižim troškovima poslovanja, a opet uz garancije EU da možemo garantovati i pravnu sigurnost ulagačima. Mislim da je to najvažnija stvar i najvažniji izvor sredstava, koje građani naravno neće odmah osetiti. A ni država neće odmah osetiti. Ali, kako proces bude odmicao, mnogo toga će postati jasnije. Pojaviće se i nova radna mesta, što podiže i prosek same države, a i relaksiraće sam put ka EU.

Slobodan Samardžić: To je samo jedna propaganda, koja nema realnu podlogu. Kada su u pitanju investicije, ista priča je vođena pre nego što je dobijen status kandidata. Bilo je reči da kada dobijemo status kandidata, onda će Srbija pokazati viši rejting na tim međunarodnim merenjima i investicije će pojuriti u Srbiju. To se nije dogodilo. Mi možemo da dokažemo da da je Srbiji krenulo još lošije, od momenta kada je postala kandidat. Dolazilo je mnogo manje investicija, a EU je od Srbije zahtevala ono što je i ranije zahtevala, pre svega Kosovo.

Pre nego što je potpisan sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, 2008.godine, postojala je velika propaganda, da kada potpišemo taj sporazum, onda ćemo se dokazati kao stabilna zemlja i ponovo će investitori koji, eto, vode računa o stabilnosti pojuriti u Srbiju. Ni tada se to nije dogodilo. Znači, 5 godina mi imamo takvu priču, sada se ona ponavlja potpuno istim rečnikom. Naši političari i propagatori EU, a njih je mnogo i okupirali su medijski prostor Srbije, govore da bi trebalo da započnemo pregovore oko pristupanja, kako bi došle investicije. Naime, to je već treći put da se ponavlja ova priča i ne znam ko će u to verovati. Srbija ekonomski jako loše stoji i od EU ne može imati koristi, jer se EU sad 99% vremena bavi sobom. Ona je sad u teškoj krizi i ona sad razmišlja na koji način da izađe iz krize, naime, kako da izvrši duboke unutrašnje reforme. Pa čak i struktura EU, u pravcu nekakve diferencirane integracije u pravcu nekakvih klubova država EU- prve, druge, treće lige. Ona je u tim sopstvenim previranjima i držati se EU u ovom trenutku je zaista pogubno za svaku državu, a posebno za Srbiju. Prema tome, od toga nema ništa.

Kad je reč o reformi institucija- ipak ima u EU dosta toga što se može naučiti. Stabilnost sistema, redovni izbori, kontrola izbornog procesa, delovanja prava i institucija- sve je to u redu. Konačno, Srbija je od zapadnih zemalja već u 19.veku naučila dosta toga, kako sistem treba organizovati. Ne morate biti niti član, niti pregovarati oko pristupanja, čak ni kandidat da biste to radili po uzoru na EU. U krajnjoj liniji postoji mogućnost bilateralnih sporazuma Srbije i EU oko stvari koje su od zajedničkog interesa. Prema tome, eventualno odvajanje Srbije od ovog aranžmana SSP-a, ne znači poptuno okretanje leđa EU. To samo znači okretanje sopstvenim interesima, a to vladajuća garnitura u Srbiji ne vidi.

Prvog jula Hrvatska će postati član EU. Koje teškoće očekuju Srbiju posle toga? Ili naprotiv, da li će to pomoći Beogradu na putu ka evropskim integracijama?

Tanja Miščević: Zaista mislim da će Hrvatska preuzeti ulogu predvodnika zemalja zapadnog Balkana. Namerno neću reći da će preuzeti ulogu „lidera“, jer to kod nas u regionu i nije termin koji volimo da čujemo.

Njena najveća vrednost leži upravo u tome da je prva od država zapadnog Balkana koja postaje članica i da će ne samo „lobirati“, nego i videti tu svoju vezu sa zapadnim Balkanom, kao most između EU kao takve i samog regiona. Ne samo u smislu tražiti i unapređenje procesa, već tražiti zapravo i širenje, odnosno čitave integracije, prihvatanja regiona kao takvog unutar EU.

Ono što ćemo verovatno odmah primetiti je to pojačavanje graničnih kontrola, jer spoljne granice Hrvatska sada postaju i spoljne granice EU. Za nas je do sad bilo jednostavno putovati tamo, ne samo u smislu odlaska na godišnji odmor, već i putovanja zarad trgovanja.

Hrvatska izlazi iz organizacije CEFTA 2006.godine, gde je bila značajan partner i Srbiji. Sada takva vrsta veze neće više postojati, jer Hrvatska ostaje deo zajdničkog unutrašnjeg tržišta EU. Tako da će zapravo taj promet roba, usluga i kapitala, ali naravno i ljudi u prvom momentu preživeti verovatno i najveći šok za poslovne ljude i za obične građane. U nekakvoj daljoj perspektivi, a već ima najava da to što Hrvatska postaje članica, da će to u velikoj meri uticati i na veće investiranje u i iz Hrvatske, pre svega u ovim segmentima. Dakle mislim, da je to jako važno, koliko za Hrvatsku, toliko podjednako i za region. To nam pokazuje da ni proširenje nije završen proces, da se on, iako uz mnogo veće probleme, odvija kao i ranije. A pokazuje da je moguće i to da jedna zemlja koja je do juče imala vrlo tešku istoriju tokom 90.tih godina, može da se promeni u toj meri i da postane stabilna evropska država.

Slobodan Samardžić: U prvom momentu to će biti teže za Hrvatsku, zato što postoje još uvek neke carine koje Srbija ima prema zemljama EU, koje naplaćuje i koje do sada sa Hrvatskom nije naplaćivala u okviru organizacije CEFTA- zone slobodne trgovine. Znači to je nešto što će Hrvatskoj biti teže nego Srbiji.

Prosto psihološki se uspostvalja granica sa EU. Srbiji će biti teže utoliko što propagandisti u Srbiji, koji su za EU i za NATO, će više pritiskati Srbiju kompletno, dakle i njeno stanovništvo da smo mi jedno ostrvo u okruženju EU i NATO-a. Kao što vam je poznato, uslov za EU jeste i članstvo u NATO. Bar je to sad abio uslov za zemlje srednje i istočne Evrope i zapadnog Balkana. U Srbiji se beleži veliko protivljenje tome, preko 70% građana je standardno protiv toga. Sada će ovo okruženje predstavljati jedan dodatni pritisak. Tu ja vidim minus u nekom psihološkom i propagandnom smislu, a ostale stvari će ostati manje-više iste.

Timur Blohin Jovana Vukotić,