Film Adapters – razmatranje u drugoj dimenziji

Dokumentarni film Adapters režisera Oksane Maksimčuk biće prikazan u Holandiji u okviru Godine Rusije. Takođe prikazivaće se u Hrvatskoj i Japanu. Film govori o šest žena koje su završile školu upravo onda kada je u SSSR započela perestrojka.

Pozorišni reditelj, dečiji psiholog, sasvim uspešna biznis-ledi, bivša uspešna sportistkinja, novinar međunarodnog profila i lekar pred kamerom govore o svojoj percepciji promena koje su se dešavale u Rusiji u poslednje dve decenije.Junakinje filma pokušavaju da analiziraju koliko su ove promene uticale na njihove sudbine. Vaspitavali su ih na sovjetski način: pre svega misli na Domovinu, zatim na sebe, intresi kolektiva su iznad ličnih. Sa takvim postavkama stupile su u svet odraslih, u kojem su se odjednom naglo promenila pravila igre i tamo su morale da se prilagođavaju novoj realnosti. Tri suostale u Rusiji, dve su otišle u Holandiju i jedna u Francusku. Jedna od junakinja filma Adapters je postala saradnik Glasa Rusije Vera Žerdeva. I uoči projekcije u Holandiji ona je predložila režiseru Oksani Maksimčuk da predstavi svoj film.

- Odavno sam htela da snimim film o svojoj generaciji. Već 20 godina živim u Holandiji, u Amsterdamu, i moje holandske kolege se sve vreme čude kada im kažem: Učila sam za vreme Brežnjeva. Oni počinju da se smeju i ne prihvataju moje reči ozbiljno, zato što je za njih to kao neka druga dimenzija. Osim toga, primetila sam da posle 30-e, kada već počišnješ da preosmišljavaš život, mnogi moji prijatelji su počeli da osećaju nejasno nezadovoljstvo: sedi sasvim uspešan čovek u svojoj kuhinji, pije jutarnju kafu i iz nekog razloga se ne oseća prijatno, a ne može da shvati zašto. Jer svi oni imaju različite sudbine: neko je postao vrlo bogat, neko živi od plate do plate, neko je do ušiju u karijeri, razbacani po čitavom svetu... Ali svima je u dubini duše ili osećaj krivice ili kompleks niže vrednosti, ili još nešto.

Čuveni režiser Aleksandar Sokurov često ponavlja: Ako imate neke probleme, misli, uzmite kameru i razjasnite ih. Želja da razjasnim šta nam se dešava bio je glavni motiv za snimanje filma o mojoj generaciji. Htela sam da shvatim da li je naše nezadovoljstvo rezultat sovjetskog detinjstva ili nas je omela perestrojka, ili je razlog u nečem drugom.

Da li vam je pošlo za rukom da postavite pravu dijagnozu?

- Ne, nije, pošto film nije toliko o problemima, koliko o sudbinama i našem životu. A postaviti dijagnozu životu nije moguće. Zato je film ispao tako neujednačen i višeslojan, zato i višeznačan. Kada je održana premijera u Moskvi u okviru festivala dokumentarnog filma Artdokfest sala je bila puna. Posle projekcije su mi prilazili sasvim nepoznati ljudi, zahvaljivali, govorili da je film aktualan i da im se dopao. Kako je rekao jedan stariji novinar, čulo se nešto o osnovi, o jezgru situacije, žene su pošteno pokušale da analiziraju zašto im je život ispao upravo takav i da li je moglo nešto da se promeni, pri tome sve moje junakinje su se pred kamerom ponašale vrlo prirodno i otvoreno, i publika je nehotice počela da se saoseća sa junakinjama. To je bio kompliment za mene kao za dokumentaristu!

Tačnije mi smo sedele pred kamerom, govorili o životu i ljudi su u to pronikli...

- Pokazala sam ovaj film jednom svom poznaniku, holandskom psihologu. Ona samtra da ja čak sama nisam još shvatila da nije reč o sudbini naše generacije, već o psihološkoj traumi nacionalnih razmera. Mene je to malo pokolebalo i pitala sam šta ona ima u vidu. Objašnjavam da ova žena već dugo godina radi sa građanima bivše Jugoslavije, koji su posle rata i raspada zemlje otišli u Holandiju. Mnogi su morali da ubijaju, mnogima je poginula čitava porodica... Ovi ljudi su morali da se suoče sa čudovišnim situacijama kada je brat išao protiv brata, prijatelji postajali neprijatelji, ideali se rušili... Oni su podneli tešku psihološku traumu koja boli godinama i ne dozvoljava da se adaptiraju na nove uslove (čak ako su ti uslovi sasvim komforni). Ova žena psiholog smatra da u Rusiji takođe postoji psihološka trauma nacionalnih razmera, pri tome zastarela, s početka 20. veka: dve revolucije, zatim građanski rat, staljinistički logori, krvavi Drugi svetski rat i tako dalje, sve do perestrojke. Jedinstveni tok života nekoliko puta se žestoko prekidao: svrgavani su ideali, lomljene tradicije, klimale su se porodične vrednosti – i to nikako nije izgovarano, zato se stanje traume oteglo: nije se desilo pokajanje. Na kraju iz generacije u generaciju se prenosi osećaj krivice, nesigurnosti u sebe, tačnije upravo ona osećanja koja ne dozvoljavaju da se osećate srećnim. I po njenom mišljenju u filmu su prvi put izrečene neke stvari koje bole i to je početak puta ka oporavku.

Zaista, svaka od nas je govorila o nečemu vrlo bolnom za sebe. Ja o tome da su vrdnosti postavljene kod nas u porodici i školi postale beskorisne. Julija o složenom putu ka samoj sebi, jer za našu generaciju netradicionalna seksualna orijentacija je nešto neverovatno i njoj sigurno nije bilo lako ne samo da ispriča o svojoj osobenosti bliskim ljudima, već i da prizna to samoj sebi. Bivša prvakinja sveta u gimnastici Anastasija o bezuslovnom potčinjavanju svojih intersa mišljenju okoline (u njenom slučaju mame i trenera), pri otme ne samo u sportu, već i u izboru prvo profesije, a zatim i životnog saputnika. Još jedna Anastasija je priznala da je biznos za vreme perestrojke imao polukriminalni karakter, i ona sama je morala da zaobilazi zakone. Marina o tome da nas roditelji nisu dovoljno voleli i da su previše od nas tažili. Nataša ke konstatovala da su porodične veze u savremenom svetu toliko nepouzdane da ne može da ih sačuva ni ljubav, ni dete.

- Upravo zbog toga sam morala da čujem mnogo kritike. Nekim gledaocima se nije dopadalo to što ste govorile. Muškarci su negodovali zato što je predstavljena samo ženska tačka gledišta, za njih ne previše prijatna. Očigledno pravde radi treba napraviti film u kojem će muškarci takođe morati da se iskažu.

I, naravno, mnogo emocija je izazvala Julija. Kada sam počela da snimam film tema homoseksualnosti nije bila tako oštra kao sada. Bilo mi je važnije da saznam zašto je ona, bivši komsomolski organizator našeg odeljenja, rešila da ode iz Rusije. Šta ju je na to navelo? Između ostalog seksualna orijentacija sa tim nije imala veze, ona je imala sasvim druge razloge za emigraciju... Ali tu je započela priča sa anti-homoseksualnim zakonima i ova linija u filmu je neočekivatno izbila u prvi plan.

Film je zaživeo sopstvenim životom. Priznajem da je bilo korisno pogledati sa strane na sebe i ujedno na to što se desilo za ove godine sa mojim vršnjakinjama.

I kako se čini?

Došla sam do zaključka da treba hitno zavoleti sebe, jer inače na penziji ću se tešiti razgledanjem počasnih diploma. A šta misle druge tvoje junakinje?

One su sve pogledale film još pre nego što je bio konačno završen i niko me nije molio da unesem neke izmene, sve su bile spremne da još jednom ponove ono što su rekle pred kamerom. A po njihovim rečima film im je pomogao da nekako preosmisle životni stav, i neke su se rešile na ozbiljne promene. Marina je konačno našla novi posao: ona takođe leči ljude, ali na novom mestu njen rad više cene. Nataša reditelj je postavila novu predstavu, ispao je vrlo zanimljiv inovativan rad. A Anastasija je započela novi biznis, ona se bavi zdravom sportskom ishranom, i u tome joj pomaže sopstveno sportsko iskustvo.

A ti lično?

- Rešila sam da nastavim da se bavim dokumentarnim filmom. Jos Steling, vrlo poznati holandski režiser, vrlo mnogo je radio sa Rusijom i kada je pogledao ovaj film predložio mi je da ga nastavim za 20 godina. Ili bar za deset. I možda ako sve uspe, tako ću i da uradim.

Vera Žerdeva,