Protektorati

Piše: Gostimir T. Popović vojno politički analitičar

PROTEKTORATI NA J/I EVROPE

Umesto nalaženja rešenja za međunacionalne probleme, koje bi odgovaralo svim narodima, vojna komponenta mirotvoraca, u kojoj glavnu ulogu igra NATO, je odabrala varijantu prisilne prinude na mir.

Neefikasnost ove varijante potvrđuje činjenica, da je NATO prinuđen, da stabilnost u regionu čuva pomoću sistema protektorata na većini teritorija bivše Jugoslavije.

Osnovna karakteristika svih vidova protektorata je „ograničenje teritorijalnog, političkog ali  moralno psihološkog suvereniteta”, mada postoje i razlike u obliku i sadržaju protektorata. Danas možemo da govorimo o četiri vrste protektorata na Balkanu. Prvi je na prostoru BiH (Republika Srspka i Federacija BiH), drugi je u Makedoniji, treći na Kosovu a u toku je stalna aktivnost da se  Srbija „baci na kolena“ te da i u njoj vrše svoje nezdrave eksperimente.

Prvo je stvoren protektorat u Bosni i Hercegovini — kao protektorat sa neograničenim ovlašćenjima, koja koriste razni vrlo visoki (i oni oko visokog) predstavnici, i mnogi drugi, iz beskonačne bulumente takozvanih medjunarodnih predstavnika koji čvrstom strukturom za održavanje mira oličenom u isto tako ničim kontrolisanim snagama pod kontrolom NATO saveza (čitaj SAD).

Visoki predstavnici smenjuju na izborima legalno izabrane parlamantarce, čak i predsednika, nameću politička rešenja, u potpunosti kontrolišu medije, sistem obrazovanja, armiju, aktivno se mešaju u izbore, kontrolišu izborne zakone, a posebna specijalnost su im razne reforme i principi.

Zajednički rezultat aktivnosti međunarodnih organizacija i snaga, naročito NATO, na post-kriznim teritorijama, je nemogućnost rešavanja glavnih pitanja — poštovanje političke volje, regulisanje demokratskih procesa, poboljšanje privrednog života, pomirenje strana koje su bile u sukobu, samostalni izbor puta. Ovo poslednje se na Balkanu skoro u potpunosti izuzima. Aktivnost NATO u BiH i na Kosovu nas uverava u to, da inostrano prisutstvo ne može da reši problem međunacionalne razdvojenosti, ne može da dovede do političkog i ekonomskog poboljšanja u zemlji, niti može da postane snaga napretka, jednostavno, nije u stanju zbog svojih zadataka i ciljeva..

Ali, ostaje pitanje, postoji li plan povlačenja međunarodnih snaga iz ovog regiona? Ili će narodi da tonu što dublje u živo blato koje im mese predstavnici raznih međunarodnih organizacija i snaga.

Kriza na Balkanu nije završena.

Sada se ona koncentriše na tzv. „albanskom pitanju” na teritoriji bivše Jugoslavije. Secesionistički albanski pokret, koji se nastavlja vodi u dalje usitnjavanje Balkana na mini monoetničke države, što ne samo da koči, već zaustavlja proces integracije, nastavlja proces revizije granica, koji su započeli separatisti, uprkos Helsinškoj Povelji.

U svakom slučaju, u regionu je do kraja omalovažen i pojam i sadržaj protektorata te smo došli do situacije nekontrolisanog i neodgovornog upravljanja što može da bude vrlo negativan primer ne samo na regionalnom, već i na globalnom nivou.

prota49@yahoo.com
www.gtp.ovde.com