Gordon Šildenfeld: Dinamo kao sudbina

Gordon Šildenfeld je prve fudbalske korake napravio u svom rodnom Šibeniku. Za seniorski tim fudbalskog kluba „Šibenik“ zaigrao je već sa 16 godina. Do pravog izražaja je došao u sezoni 2005.-06.u drugoj hrvatskoj ligi. Uz svoje kolege, te sezone je pomogao klubu da pređu u prvu ligu. Iako je uvek igrao na odbramebenoj poziciji, popularno zvani Šifo se pokazao svojom vrlo dobrom tehnikom i pregledom igre. Njegove sposobnosti su posebno došle do izražaja na dvoranskom prvenstvu 2006.godine, gde je bio jedan od boljih igrača.

Nakon prve prvoligaške sezone, za njega su se zainteresovala dva vodeća kluba hrvatske lige- Hajduk i Dinamo. I tako, drugog dana 2007.godine, Šifo je potpisao ugovor sa Dinamom iz Zagreba, obzirom da mu je oduvek bila želja da igra za prestonički klub. U Dinamu je debitovao protiv Rijeke i time odmah potvrdio da je zagrebački Dinamo dobio pojačanje. U polusezoni 2007.-08.odlazi u redove turskog Bešiktaša. Potom je igrao za austrijski Šturm iz Graca, kao i za Ajntraht iz Frankfurta.

Danas Šifo igra za Dinamo, ali ne za onaj iz Zagreba, već za moskovski. Sa tim u vezi je i naše prvo pitanje koje smo zadali Gordonu:

Nekada su fudbaleri gotovo tokom čitave svoje karijere igrali u istom klubu. Danas to nije slučaj, fudbaleri skoro svake sezone igraju za drugi klub. Kako birate klub za koji ćete igrati ?

- Biram klub prema osećaju, a ne prema veličini kluba. Vodim se intuicijom i to je presudno da bi se nešto svidelo ili ne. To je nekakv osećaj koji ja imam i koji za sad dobro pratim.

Imate prijatelje u okviru kluba za koji sada igrade, odnosno u moskovskom „Dinamu“? Na kom jeziku uglavnom komunicirate sa klupskim kolegama?

- Naravno da imam, svi smo mi među sobom prijatelji u klubu. Neko malo više, neko malo manje i naravno da imam svoje prijatelje van svlačionice. To su većinom sve stranci - verovatno zbog načina života. Jer, kolege Rusi, oni ovde svakako imaju već svoje živote, porodice i prijatelje. Uglavnom komuniciramo na engleskom, ima par njih koji pričaju nemački, među njima sam i ja, imamo još jednog kolegu iz Srbije, jedan Hrvat, jedan Bosanac, tako da se snađemo.

Da li možda već imate navijače, odnosno obožavaoce koji na stadion dolaze samo zbog vas?

- Ne znam da li takvih navijača, koji bi samo zbog mene dolazili, ima. Ali, velika je čast biti nekome uzor u životu i da taj neko dolazi na stadio zbog vas. Tako da, ako ih ima, sjajno i ja ći i dalje činiti sve da budem uzor.

Da li postoji neka očita razlika između navijača ovde ili u Hrvatskoj ili u nekoj drugoj zemlji?

- Ima razlike i to je sve nekakva navijačka kultura. Znamo kakvi su kod nas, u Turskoj su drugačiji, malo življi, ovde u Rusiji su opet malo drugačiji, tako da svi navijači su za sebe, na neki svoj način drugačiji. Ali ih ja sve poštujem, jer su tu iz ljubavi prema igračima i to treba ceniti.

Fudbal- to je za Vas profesija, posao, ili način života?

- Fudbal jednostavno moraš živeti, to je način života. Meni nogomet nikada nije bio posao, a da je bio, nikad ga ne bi igrao. Onog dana kada bih shvatio da je posao, nikad ga više ne bih igrao. Svaka utakmica za sebe je drugačija i to je upravo razlog zašto nogomet puni stadione i zašto se uopšte igra. Taj je osećaj teško opisiv!

Vaše prognoze za Mondijal 2014?

- Nadamo se da ćemo se kvalificirat, iako smo sad malo upali u probleme. Mislim da bi svi bili razočarani da se ne kvalificiramo, ali ako se kvalificiramo, znamo da imamo najviši cilj i predstaviti svoju zemlju kako najbolje možemo.

Jovana Vukotić,