Severna Koreja gradi kapitalizam

Bez obzira na to što Severna Koreja sebe zvanično smatra socijalističkom zemljom, danas se tamo uveliko razvija i privatna ekonomija. Njeni najprostiji oblici – trgovina na pijacama, poljoprivreda, manje radionice u kojima se proizvode odeća, obuća i najjednostavniji predmeti za kućnu upotrebu. Međutim, ima i mnogo većih preduzeća, na primer, privatnih rudnika.

Kako rade severnokorejski privatni preduzimači u uslovima potpunog odsustva pravne baze za svoju delatnost? Odgonetka ovog fenomena se sastoji u tome što se ispostavilo da je u toku poslednjih godina granica između privatnog i državnog preduzimaštva u savremenoj Koreji razlivena. Ima mnogo preduzeća koja se na papiru smatraju državnima, a u praksi pripadaju privatnim licima.

Ovo je posebno karakteristično za severnokorejske spoljnotrgovinske kompanije. Severna Koreja je od kraja 70-ih godina počela da ignoriše princip državnog monopola na spoljnu trgovinu. Severnokorejske državne organizacije, velika preduzeća, pa čak i vojne jedinice, dobili su pravo da osnivaju sopstvene spoljnotrgovinske firme.

Ako se radi o spoljnotrgovinskoj kompaniji koju je, na primer, osnovala čeličana, jasno je da ova firma bar teoretski, treba da prodaje proizvode ove fabrike. Međutim, mnoge spoljnotrgovinske firme su osnovale organizacije koje u principu ništa ne proizovde. Na primer, svoje spoljnotrgovinske firme ima Uprava za puteve Generalnog štaba severnokorejske vojske ili Uprava vojne obaveštajne službe. Jasno je da vojni obaveštajci nipošto ne trguju olovkama koje pucaju i ostalom špijunskom opremom, već mnogo proizaičnijim predmetima.

Obično se severnokorejskoj spoljnotrgovinskoj firmi izdaje dozvola za izvoz određene robe koja se proizvodi na određenoj teritoriji. Na primer, firma može dobiti pravo da pre svega izvozi pečurke na tlu od drvenih vlakana koje se gaje u nekoliko okruga ove ili one provincije ili pak na izvoz uglja.

Međutim, odavno su prošla vremena kad su vlasti mogle da narede seljacima-meštanima da idu u planinu da sakupljaju pečurke ili da pošalju ribarske čamce da love lignje ili osliće za izvoz. U naše vreme da bi se dobila izvozna roba za nju treba platiti prihvatljivu cenu. Upravo ovo postaje kamen spoticanja za spoljnotrgovinske organizacije, jer nema potrebnog novca u budžetu. S druge strane, to postaje zgodna pukotina za severnokorejski kapital.

Obično se predstavnici firme koja ima pravo na izvoz dogovaraju s lokalnim preduzimačem koji je imetak stekao u oblasti sive ekonomije. Ovaj preduzimač postaje glavni investitor spoljnotrgovinske firme iako se formalno smatra samo jednim od njenih radnika.

Od novca investitora se kupuje roba. Investitor takođe može da se dogovori o prodaji izvozne robe Kini. Po završetku operacije investitor u budžet države uplaćuje unapred dogovoreni iznos, a sve što je uspeo da zaradi preko ovog iznosa, ide u njegov džep.

Tako se mogu osnivati i prilično velika privatna preduzeća, na primer, rudnici uglja ili nalazištima zlata. Formalno, ovakav rudnik ili nalazište zlata se smatraju svojinom severnokorejske spoljnotrgovinske kompanije, ali u praksi predstavljaju privatno preduzeće lokalnog bogataša. Privatni investitor unajmljuje radnike, kupuje opremu, organizuje proizvodnju i prodaju. Izvađeno zlato ili ugalj se izvoze, ali samo deo ostvarene zarade dospeva u državni budžet, drugi ide u prihod činovnika s kojima dati preduzimač radi, a ostatak se sliva u njegove džepove.

Ova čudna šema državno-privatnog preduzimaštva je krajnje nestabilna, ali u sadašnjim uslovima funkcioniše. Kako god bilo, obim severnokorejskog izvoza u toku poslednjih godina stabilno raste. Nema sumnje da u ovom porastu veliku ulogu igra delatnost polulegalnog severnokorejskog privatnog kapitala. Severnokorejski preduzimači počevši od malih tezgi i obućarskih radnji uče da upravljaju nalazištima zlata.

Andrej Laljnkov,