Hoće li Srbija sagoreti od žege?

Nesnosne vrućine koje su se obrušile kako na Srbiju, tako i na čitav region, dovele su čak do toga da građani ne veruju ni u zvanične navode nadležnih institucija što se tiče izmerenih temperatura. Republički hidrometeorološki zavod Srbije je ovih dana objavljivao da je u nekoliko gradova najviša izmerena temperatura u toku dana bila 39 stepeni po skali Celzijusa. Ipak, subektivni osećaj je bio takav, kao da je gotovo 50 stepeni.

Sa druge strane, određen broj građana se još uvek seća prohladnih leta, dugih, hladnih zima i postojanja proleća i jeseni. Danas toga gotovo da nema, pa se mnogi sa razlogom pitaju, ko je kriv za ovu nepogodu i da li ju je moguće izbeći. Nauka često pominje i efekat staklene bašte i čoveka čija je delatnost dovela do ovog fenomena, kao jedine krivce za vrućine.

U vezi sa ovom situacijom, razgovarali smo sa profesorom Mladenom Ćurićem koji predaje na Fizičkom fakultetu u Beogradu, na odeljenju meteorologije. Profesor Ćurić smatra da su ove klimatske pojave, ipak sasvim u skladu sa prirodnim ciklusima:

- Klima je jedan kompleks dešavanja, i kao takva, ona nikada nije bila konstantna. Klima nije, na primer, samo obeležje temperature i padavina, kao dva osnovna elementa koji se uzimaju za karakterizaciju klime- pa sada da to pratimo i da kažemo: e, konstantno je. Ponavljam, klima nikada kroz istoriju nije bila konstantna.

No, profesor Ćurić ne spori da je ukupno, sada vreme nešto toplije i ukazuje na pitanje da li je to otopljenje izazvano jednim faktorom ili kompleksom faktora. Takođe, postoji i mogućnost da je na otopljenje uticao i jedan faktor, novijeg datuma, a to je čovek i njegova aktivnost.

Pre nego što pokuša da nađe odgovarajući zaključak, svaki zreo naučnik će istraživati šta se to dešavalo u prošlosti. U tom smislu postoje rekonstrukcije klime, na osnovu analize ostataka iz daleke prošlosti. Postoje naslage biljnog i životinjskog sveta i u utrobi zemlje i na dnu okeana, kao i ispod okeanskog dna. Iskopavanja se vrše namerno ili slučajno i dolazi se do uzoraka, vrši se njihova analiza i može se saznati pod kojim uslovima je taj određeni biljni i(li) životinjski svet živeo, odnosno reći da li je određeni period bio topao ili hladan. Naučnici se time vrlo pouzdano i suptilno bave, metode su proverive i podaci te vrste, danas nam stoje na raspolaganju. Druga vrsta podataka, to su zapisi ljudi, nastavlja profesor Ćurić:

- Meteorološki instrumenti, oni su novijeg datuma. Instrument poput termometra izmišljen je tek 1600.godine, barometar još kasnije. Sama merenja su počela još mnogo nakon toga. Ali, čovek je pismen i pametan od davnina i u tom smislu postoje razne hronike o tome kakvo je vreme bilo. Tako, na primer, poznate su Moskovske hronike u kojima se nalaze divni zapisi o vremenu u tom delu Rusije. U ovim spisima se pominje da su negde u srednjem veku, od 1100.godine do oko 1300.godine, vladale velike vrućine i da je čak i Moskva negde pred kraj tog perioda bila potpuno izgorela zbog tih ogromnih letnjih žega.

Ali, kako znamo da je žega, koja je bila zabeležena na jednoj teritoriji, mogla da utiče na globalne klimatske uslove tog vremena?

- Istovremeno postoje zapisi i na zapadnoj hemisferi- civilizacija Maja koja je živela intenzivno opet negde oko 1000.godine, negde od 600.godine pa do 1200.-1300.godine nakon čega je ta civilizacija, može se reći, praktično izumrla. Oni su bili izuzetno dobri hroničari svog vremena. Pokazalo se da je u istom periodu oko 1200.-1300.godine bilo veoma vruće i da nije bilo dovoljno padavina. To je jedan od faktora zbog kojeg su oni kao civilizacija počeli da izumiru. Zbog nedostatka vode, počeli su čak da pribegavaju kultu žrtvovanja.

Šta nama danas govore ovi zapisi, šta mi iz njih možemo zaključiti?

- To nama govori o oscilatornosti klime, i to u tim dugotrajnim klimatskim promenama, kada dakle, ljudski faktor garantovano nije bio dominantan i nije se mogao odvijati taj prirodni proces pod uticajem malog čoveka i njegove aktivnosti.

Pominjali ste da klima nikada nije konstantna, da je dolazilo do stalnih promena. Koja naučna studija govori u prilog tome i čime to objašnjava?

- Na primer, naš Milutim Milanković je opisao te oscilacije klime u jednom dugom periodu u prošlosti- 600 hiljada godina unazad i to samo pod uticajem jednog faktora a to je položaj Zemlje u odnosu na Sunce. Naime, putanja Zemlje nije uvek ista nego se malo pomera u odnosu na Sunce, onda se nagib ose Zemlje nešto malo, malo pomera. Svi su smatrali da je to toliko bezznačajno pomeranje da ono ne može uticati na klimu. Međutim, on je bio uporan i egzaktno izračunao te male promene u položaju odnosa Zemlje i Sunca dovode do tih pravilnih menjanja.

Dakle, kako nauka sad tumači ovaj vreli talas? Da li je on deo ciklusa o kojem ste govorili?

- Merenja postoje na mnogo tačaka na zemaljskoj kugli i ti podaci nama govore da se globalna tempreratura menjala. Naime, od 50-tih godina 19.veka, pa do 40-tih godina 20.veka bio je period otopljenja i to je bio izlazak iz takozvanog malog ledenog doba. To malo ledeno doba nismo mogli da dokumentujemo podacima, jer se ono dešavalo negde od 1350.godine do 1850.godine, a tada nisu vršena merenja. Ali, tu opet ima životnih zapisa koji to pokazuju i dokumentuju. Od 1940.godine, pa do negde 70-tih godina 20.veka, beleži se pad temperature. To je svima koji su živeli u to doba, kao i meni, je potpuno jasno da su 60-te godine bile hladnije godine. Tada su, na primer u Beogradu, bile duge i hladne zime, snega je bilo do 80 centimetara, leta nisu bila tako topla. A, od 70-tih godina, počinje porast temperature, da bi naročito 90-tih godina taj porast bio izražen. Dakle, u prošlosti, pa sve do danas, postojale su promene koje su potpuno ekvivalentne ovim današnjim dešavanjima. I to se dakle sve odvija u ciklusima, jer klima je izuzetno složena. Nažalost, ni jedan naičnik ne može da kaže: „e, jedan je faktor dominantan“. Neopisiva bi greška bila da se u obzir uzme samo jedan faktor, jer to prosto nije tačno.

Mnogi naučnici i aktivisti pokreta za zaštitu životne sredine govore o efektu staklene bašte- odnosno o izduvnim gasovima koji oko planete Zemlje obrazuju omotač. Ovi gasovi onemogućavaju da toplota „ode“ u svemir i time se atmosfera zagreva. Nisu svi naučnici istog mišljenja. Da li Vi deliter stav da izduvni gasovi utiču na globalno zagrevanje?

Gasovi koji potiču od čovekove delatnosti, čemu se danas jedino pridaje značaj su tek jedna realnost. Ali, kao takva, ova realnost nema nikakv veliki uticaj na klimu.

Jovana Vukotić,