Papirna pisma i ruski jezik preko skajpa za srpsku decu

Papirna pisma i ruski jezik preko skajpa – nevladina organizacija Svetlana sa sedišem u Beogradu, koju je formirali Svetlana Rešetnikova i  Viktorija Kazakova, želi da pomogne u razvoju i obrazovanju srpske dece i da ih sprijatelji sa decom iz Rusije.

Viktorija, vrlo često nevladine organizacije u Srbiji se bave time što formiraju političke sklonosti građana, drugim rečima „ispiraju mozgove“. Vaši ciljevi očigledno nisu takvi.

- Ne, naravno. Mi smo iz Moskve. Tako je ispalo da smo se preselili ovamo da živimo. Rešila sam da mi je srce ostalo u Beogradu i došla sam da se sa njim spojim. Ovde sam upisala Akademiju umetnosti. I ovde, živeći i voleći ove ljude, htela sam da napravim nešto korisno, posebno za decu. Jer ona nikada nisu kriva ni za političke, ni za ekonomske probleme zemlje. Tako je rođena ideja da se formira nevladina organizacija.

Prijatelji su mi rekli da postoji pojam kao što je kriza treće godine emigracije, da se mnogi koji žive u Srbiji razočaraju...

- Nisam imala nikakve prelomne momente. Tim pre, to je za mene drugi boravak. U Srbiji sam prvi put živela od 1993. do 1999, sina i mene su evakuisali kada je počelo bombardovanje. A pre godinu i po sam se ovde vratila.

U koje vreme ste živeli na Balkanu: sankcija, rata...

- Kada smo doputovali bila je strašna inflacija, ali i u Rusiji nije bilo lako. Nekako smo preživeli – toliko smo navikli da u vanrednim uslovima jedni druge podržavamo. Zatim sam živela u Beogradu, gde su se uslovi razlikovali od provincije. Zato se narod uglavnom žalio: bože, lišili su nas mogućnosti da putujemo. Mene je to potreslo: u situaciji kada nema šta da se kupi u prodavnicama, svi od ranog jutra stoje u redu za hleb i mleko, a preostali deo dana jadikuju – kakav smo divan pasoš imali. Mada svi shvataju da su ranije živeli od kredita, za to treba jednom da se plati, ali niko ne želi da plati. Normalan je bio život, miran, niko nije verovao da će biti bombardovanja. I čitavog života slušam da Beograd nije isti, jer je došlo mnogo izbeglica ili ljudi sa Kosova koji su prodali imovinu, što utiče na kriminogenu situaciju... Ipak sve jedno svi ostvljaju kola sa otvorenim prozorima na ulici.

A kako se sada tamo živi?

- Juče su me pitali kakva je kod nas kulturna sredina u kući. Nisam mogla da odgovorim. Kod kuće govorimo na ruskom, ali ja znam srbski dobro, moja mama u 74. godini uči srbski. Vrata zaključavamo samo noću, svi idu tamo-ovamo, kao čestice pri braunovom kretanju. Vidim sve pozitivne i negativne crte Srba i sa velikim poštovanjem i naklonošću odnosim se prema njima.

Recite nešto detaljnije o tim crtama.

- Ako govorimo o pozitivnim, oni su vrlo srdačni i nasjemani. Ne znam da li ste obratili pažnju ili ne, kod njih se sva deca smeju. Još oni imaju vrlo dirljive starce. A ako ćemo o tužnom, Srbi su, naravno, ravnodušni.

I kako planirate da pomognete srbskoj deci?

- Ima srpske dece koju zanima ruski jezik i ima roditelja koji smatraju da je u ruskom budućnost. A nastavnika koji ovde mogu normalno da ga predaju je vrlo malo. Ali u Rusiji može da se nađu ljudi koji će deci mlađeg uzrasta uliti interesovanje za ruski: prvo kroz igru, a zatim na ozbiljnijem nivou. Radi toga ne mora da se dolazi ovamo. Mogu da se organizuju časovi preko skajpa. Problem je o tome što su deca u Srbiji često prepuštena sama sebi. Beograd ne uzimamo u obzir, razume se. Slučajno sam se upoznala sa gradonačelnikom Plandišta i posle njegove priče prosto sam se užasnula: u centru Evrope deca idu u školu samo do 8. razreda zato što roditelji nemaju para za prevoz. Ne želim da kažem da ih je država napustila. Ne, ona se trudi, izdvaja dotacije, ali to nije dovoljno. U tom malom mestu 1700 ljudi je na berzi rada, a 400 porodica živi od socijalne pomoći, od 3 do 5 hiljada dinara mesečno. Udžbenici za godinu dana koštaju 70 evra! Sve to je vrlo tužno, tema nije previše popularna... U celini sitaucija je dirnula dušu, želim nešto da uradim.

Zato ste rešili da u Srbiju pošaljete i „poštanskog goluba iz Rusije“? To je neobično. Pošto da, postoji pojava kao što je postkrosing, kada ljudi jedni drugima šalju razglednice, ali čak postojanje takvog projekta ne ukida sledeću činjenicu – papirna pisma pored faksova postaju anahronizam... Skoro će mišići koji odgovaraju za držanje olovke doživeti istu sudbinu kao ljudski rep. Zato će sloj kože na jagodicama prstiju biti sve grublji.

- Meni se čini da je za dete u srbskom selu pismo iz Moskve radost. Verovatno svako dolazi do nečeg, polazeći od sopstvenog iskustva. Svakog puta kada mi gazda donosi račune, ja kažem – ne bi mogao bar jednom da mi doneseš razglednicu? Lično ja želim da kada otvaram sanduče vidim još nešto osim reklame i računa. To je odlično i dirljivo kada čekaš pismo i dobijaš ga. Znajući da u radu pošte takođe ima pogrešaka, mi osim oglasa, hajde da pišemo jedni drugima pisma, molimo još da se fotografišu i deca i pisma. Dobili smo već tri pisma, prva lastavica bila je devojčica Uljjana iz Sankt-Peterburga. Sada deca mogu da kažu – dobio sam pismo od druga iz Rusije ili Srbije.

Ostaje samo da dodamo da sva pisma treba prvo slati na adresu društva Svetlana. Viktorija Kazakova se nada da je to privremena mera. Uskoro će se deca raspisati i slaće pisma jedni drugima direktno.

SERBIA, 11073,  BEOGRAD 129,  DR. IVANA RIBARA 156/2/11,  UDRUZENJE "SVETLANA"

Timur Blohin,