„Deca-bumeranzi“ od problema beže kod roditelja

Finansijska kriza se postepeno povlači. To potvrđuje statistika koja dolazi iz vodećih evropskih ekonomija i SAD. Međutim, ekonomski potresi koji su, između ostalog, doveli do porasta nivoa nezaposlenosti u mnogim zemljama su ostavili trag.
Čitava generacija mladih ljudi u Evropi i Americi se vraća da živi kod roditelja.

„Deca-bumeranzi“, kako ih nazivaju psiholozi, u teško vreme nisu uspela da nađu posao koji bi im dozvolio da plaćaju školovanje i stanarinu. Međutim, povratak u roditeljsku kuću ne samo da neće rešiti probleme mladih ljudi, već će izazvati nove.

Za Ameriku to predstavlja malu socijalnu revoluciju. Ako su adolescenti ranije počinjali da žive odvojeno s 18 godina, sad mladi ljudi ne žure s odlaskom iz roditeljskog doma ili teže ka tome da se u njega vrate. Naučnici ih nazivaju „deca-bumeranzi“. Za pojavu ovakve tendencije stručnjaci krive ekonomsku krizu. Umesto da stegne kaiš i svoje finansijske probleme reši samostalno omladina se vraća u očinski dom.

„Sesti za vrat“ roditeljima je najlakši izlaz iz sitaucije, smatra magistar psiholoških nauka, direktor centra za psihoterapiju i psihoanalizu Alina Timoškina.

- Infantilnija omladina teži ka tome da se vrati u roditeljsku porodicu i da živi u blizini, da koristi roditeljske resurse, to joj je komforno i zgodno.

Isto se dešava i u Evropi. Naučnici su izračunali da se ove godine u Starom svetu kod roditelja preselilo 10-15% više mladih ljudi nego prošle – to je oko 50 miliona udi! Radi se uglavnom o takozvanoj odrasloj omladini – o ljudima od 25 do 34 godine. Oni to objašnjavaju time da ne mogu da zarade za sopstveni smeštaj i više ne žele da troše novac za stanarinu. Cifre su upečatljive: s roditeljima živi oko 90% Španaca i Portugalaca, 70% Nemaca, 60% Engleza, Poljaka i Italijana. Iako ovi poslednji i pre nego što je u zemlji porastao nivo nezaposlenosti nisu težili samostalnosti, kaže Jelena Žukova koja već nekoliko godina radi u Milanu:

- Uopšte nisam videla da je neko napustio očinsku kuću. Oni žive s roditeljima, ali nekako zasebno. Odnosno, rade, zarađuju i ovaj novac troše samo na sebe.

U azijskim zemljama problem „dece-bumeranga“ nije toliko aktuelan, kaže student iz Koreje Džino Be:

- Kad odu od roditelja, oni, Korejci se ne vraćaju. Ja sam već otišao od roditelja. Živim u Moskvi 8 ili 9 godina. Ne živim s njima, nego sam, samostalno. Roditelji mi nisu pomagali, sam zarađujem, sam plaćam školovanja i stanarinu.

Povratak roditeljima neće rešiti sve probleme. Dvema generacijama je teško da žive pod istim krovom i to će verovatno izazvati mnoštvo konflikata u svakodnevnom životu, nastavlja Alina Timoškina:

- Sigurno će biti konfrontacija s roditeljima, obavezno će postojati potreba za donošenjem samostalnih odluka, ali pritom može postojati i strah.

Uzgred rečeno, u Rusiji se, po mišljenju istraživača Nezavisnog instituta za socijalnu politiku, ne zapaža otuđenje među generacijama. Roditelji se tradicionalno maksimalno trude da pomažu i da podržavaju svoju decu, čak i ako su odrasla. Nije slučajno što Rusi ranije stupaju u brak i rađaju decu. Mladi Rusi, za razliku od Amerikanaca i Evropljana, ne moraju da menjaju svoje navike. Moguće je da je to jedan od razloga zbog kojih se posledice ekonomske krize u Rusiji ne osećaju tako oštro kao u zemljama Zapada.

Ksenija Meljnikova,