Olimpijski san

Na Olimpijadi u Sočiju planiraju da istupaju ne samo profesionalci koji su sebe posvetili sportu, već i oni koji ne jure rekorde, već sanjaju da učestvuju u Igrama. Svaki takav san, zasnovan na iskonskoj olimpijskoj devizi Nije važno pobediti, važno je učestvovati, bitan je isto kao i olimijski rekord.

Najpoznatiji diletant na Olimpijadi mogla je da postane violinistkinja Vanesa Mej. Ona je htela da nastupa u gigantskom slalomu, učestvovala je u nekoliko međunarodnih turnira, ali, nažalost, nije sakupila dovoljno poena da se plasira za Igre. Šteta što kvalifikaciona barijera staje na put onima koji su verni osnovama olimpijskog pokreta i čine ga popularnijim, smatra analitičar portala Čempionat.kom Aleksandar Kruglov.

- Olimpijski pokret kao amaterski, takva je bila zamisao barona Pjera de Kubertena. Nadalje sport je evoluirao, postao profesionalan, ali to što takvi sportisti ljubitelji teže da realizuju svoj san i da učine to na sve moguće načine, to doprinosi i popularizaciji sporta. Posebno kada je reč ne o običnim amatarima, a o takvim ličnostima kao što je Vanesa Mej. Čak princ od Monaka Albert svojevremeno je takođe učestvovao u takmičenjima.

Još kao naslednik Albert je istupio 1988. godine u Kalgariju na takmičenjima u bobu. Posle je stao na čelo reprezentacije Monaka na otvaranju nekoliko Olimpijada. Članovi britanske kraljevske porodice više vole letnje vidove sporta. 1976. godine na Igrama u Montrealu istupala je princeza Ana. Ona je zauzela 24. mesto u takmičenjima u konjičkom troborju. Tradiciju je nastavila Anina ćerka koja je na leto 2012. nastupala na Igrama u Londonu, takođe u konjičkom sportu, podsetio je sportski komentator Taras Timošenko.

- Za njih je to neki novi izazov, zato što im je život već uspeo i oni pokušavaju da učine svoju svakodnevicu uzbudljivom. za Olimpijadu i publiku to je takođe zanimljivo, zato što takvi ljudi privlače pažnju nezavisno od rezultata. To je slučaj kada je zanimljivo da se pogledaju neka olimpijska takmičenja odvojenog od onih koji najbrže trče i najdalje bacaju.

Kako bi se dospelo na Igre ne mora obavezno da se bude zvezda estrade ili da se pripada kraljevskoj familiji. Četvorostruka olimpijska šampionka Đovana Trilini koja istupa za italijansku reprezentaciju u mačevanju po obrazovanju je fizičar a po profesiji šumar. Nemac Hinrih Romejke koji je osvojio dve zlatne medalje u konjičkom sportu u svakodnevnom životu je zubar, kojem se od detinjstva dopadalo da jaše. Na zimskoj Olimpijadi najviše ljudi dalekih od profesionalnog sporta može da se sretne na skijaškoj trasi. Na svim međunarodnim takmičenjima na spisku učesnika slalova obično je više od sto ljudi. Olimpijski stgart neće biti izuzetak. Najvažnije je da sve ove entuzijaste ne prođu neprimećene pored sportskih zvezda, podsetio je Aleksandar Kruglov.

- Svojevremeno kada je prvi afrički skijaš, učesnik Olimpijskih igara, vozio trku na 10 kilometara, veliki Born Deli, osmostruki olimpijski šampion čekao je pola sata dok on ne stigne na finiš da mu stegne ruku.

Savremeni olimpijski pokret postoji više od sto godina. Sport je za to vreme od zabave uspeo da se pretvori u opasan, komplikovan i dobro plaćen posao. Ali u konkurenciji sa njim do danas je živa ideja olimpijskog sna i toga da su svake Igre praznik kojem mogu da se pridruže svi: kao publika ili čak kao učesnici.

Anastasija Perškina,