Komesari

Sve je u jeziku, naravno. Mi bar treba da razumemo da sa komesarima, i evropskim i domaćim, idemo u poznatom pravcu, i da ćemo u Evropu ući, milom ili silomOd svetske ekonomske krize izgleda da profitira jedino srpska vlada. Zvuči smešno, ali njih leđa više ne bole! Za sve što se u ovom trenutku desi, naši ministri mogu hrabro da optuže „Leman braću” i njihovo ludovanje sa neumerenim investiranjem u nestabilno tržište nekretnina. Iako sam daleko od bilo kog stručnjaka za tržište akcija, banke, globalnu ekonomiju i slične teme, ono što mi kao svakom laiku pada u oči jeste lakoća sa kojom se u našoj javnosti sleže ramenima kada se najavljuje skora ekonomska propast u 2009. godini, za koju će biti krivi američki bankarski mešetari, inače bi kod nas sve išlo kao po loju.

Cela ova stvar, međutim, baca senku na bajku o našem kolektivnom srećnom životu, koji će početi odmah, samo kad ulovimo Ratka Mladića, priznamo jedinstvenost Kosova kao nove albanske države, i uđemo u Evropu.

Jer, teško da bi se u ovom trenutku Evropa mogla nazvati ičim bajkovitim – srpski pusti san o evropskoj rapsodiji u poslednje vreme postaje neka vrsta noćne more – odande stižu užasne vesti o propasti života desetina hiljada ljudi koji će ostati bez svojih kuća, bez posla, bez ušteđevine i bez penzija. To je sve pojela maca liberalnog kapitalizma, koji se kod nas neumereno reklamira kao rajska bašta jednakih šansi za sve. Što samo znači da glupaci propadaju, a da se pametni nekako izvuku. Sve to neodoljivo podseća na onu staru i mračnu priču sa Jezdom i Dafinom i njihovim piramidalnim bankama. Ojađenim građanima, glasnogovornici države su onomad bestidno poručili da ih niko nije tukao po ušima da uđu u piramidalni sistem, to jest da se radilo o gomili glupaka koji za svoju lakovernost treba sami da ispaštaju.

Danas, u privatizovanoj Srbiji, otkazi pljušte kao kiša, gazde preduzeća, fabrika i koncerna suzama ne veruju – a naši ministri nemaju šta da kažu, osim što mogu da se vade da nikome od nas i nisu obećali nikakvu sigurnost – već tržišnu utakmicu i velike šanse. Paradoks neumereno reklamiranog kapitalizma, svetskih standarda i stranih investicija vidi se već danas – dok kod nas sve bruji o spektakularnosti ulaska „Fijata” u Kragujevac, iz Rumunije stižu vesti da „Reno” prekida proizvodnju na nekoliko nedelja.Šta je to tako privlačno u statusu Rumunije, na primer, što naše političare mami da nas i dalje ubeđuju kako Evropa nema alternativu?

Hoće li Evropa uopšte ličiti na našu predstavu o njoj, onda, kada ispunimo sve uslove da joj se pridružimo? Neki su ovde toliko nekritički zaljubljeni u Evropu da su požurili da budu evropski „Pere pisari iz administrativnog”, pa su kao jedan od ključnih evropskih standarda potrčali da predlože zabranu pušenja u Skupštini i na javnim mestima! Od tolikih uslova, taj je sigurno najvidljiviji znak da već pripadamo evropskim vrednostima. Drugi su se dosetili da se u poslednje vreme nekako malo govori o fašizmu i nacizmu u Srbiji, pa su pojačali političku ringlu, a treći, oni dežurni iz oblasti književnog doušništva,dosetili su se da, onako evropski, u časopisima koje finansiraju svetski bankari humanističkog opredeljenja, prilože Evropi, na tacni, novu lovinu u vidu srpskih intelektualaca koji su skrenuli sa pravog puta.

Kada ovih dana čujem kako naši političari govore da su „evropske integracije” naš glavni cilj i dalje, jedino što mi kao instant reakcija pada na pamet jeste pitanje „Zašto?”. Kada već i vrapci cvrkuću o tome kako je Vojvodina sledeći veliki uslov za ulazak (uže) Srbije u Evropu.

Nije slučajno da uslove postavljaju evropski komesari. Sve je u jeziku, naravno. Mi bar treba da razumemo da sa komesarima, i evropskim i domaćim, idemo u poznatom pravcu, i da ćemo u Evropu ući, milom ili silom.