Novo prekrajanje Bosne i Hercegovine po planu SAD

Državni sekretar SAD Voren Kristofer se nekoliko puta u Dejtonu sretao s trojicom lidera bivše Jugoslavije, ali strane nikako nisu mogle da se dogovore o detaljima potpisivanja mirovnog sporazuma o BiH. Pregovarački proces u vazduhoplovnoj bazi «Rajt-Peterson» se odvijao sporo i bolno.

Za nekoliko dana rešen je samo jedan, ali vrlo važan problem – Federacije Bosne i Hercegovine, odnosno muslimansko-hrvatske federacije. Mostar, njen glavni grad i mesto u kojem se nalaze sve državne ustanove nove zajednice, trebalo je da predstavlja svojevrstan obrazac za druge nove subjekte koji su nastali posle raspada SFRJ.

Nedavno je reka Neretva delila Mostar na dva dela koja su teško sarađivala – hrvatski i muslimanski. Na levoj obali je hrvatska policija i hrvatska valuta, na desnoj – slabo opremljeni muslimanski policajci i nemačke marke – nezvanična nacionalna valuta BiH, gde se kune i dolari zbog nečega nisu smatrali novcem. Sad je u Mostaru trebalo da počne da funkcioniše jedinstveni sistem državne uprave, policije i finansija. Postignut je dogovor o tome da se u novčanom smislu privremeno koristi stalna i u regionu omiljena nemačka marka.

Muslimanska strana se stalno cenjkala ne bi li dobila političke i ekonomske prednosti. Neočekivano za Amerikance ostavku je podneo muslimanski ministar inostranih poslova Muhamed Šaćirbegović. On je izjavio da svoje mesto ustupa političaru hrvatskog porekla. Ovaj postupak mladog ministra je očigledno pokazao da u najvišem muslimansko-hrvatskom rukovodstvu nikad nije bilo sloge. U Dejtonu se ovih dana nije rešavala samo budućnost same bivše države BiH, već i to ko će koje mesto zauzeti u novoj raspodeli glavnih uloga posle rata.

Neospornim liderom se smatrao stari predsednik Alija Izetbegović, koji se nalazio na izvoru konflikta. Njemu je tih dana verovalo stanovništvo.

Drugi čovek u sarajevskom rukovodstvu bio je premijer Haris Silajdžić. Teolog po obrazovanju, premijer je bio popularan u muslimanskom svetu. Preko njega je u Sarajevo dolazio ogroman novac iz bogatih zemalja Bliskog istoka i Persijskog zaliva. Silajdžić se uvek zalagao za tvrđu politiku. Upravo on je svojevremeno izbacio parolu: «Ukinite embargo na isporuku oružja Bosni i sami ćemo postići mir.»

Muhamed Šaćirbegović se upisao u sarajevski tim tek leta 1995. godine. On je preuzeo dužnost ministra inostranih poslova Ljubjankića koji je poginuo. Šaćirbegović je pre toga predstavljao interese svoje zemlje u UN. Bivši profesionalni američki ragbista praktično nije odlazio u Sarajevo, ali je zato stalno kontaktirao s političkim liderima u celom svetu.

Borba sarajevskih «pragmatičara» i predstavnika «tvrdog pravca» u Dejtonu je dospevala u ćorsokak. U razmenu za status Sarajeva i muslimansku enklavu Goražde Izetbegović je pristajao da preda deo svojih teritorija Srbima. Radilo se o kraju bosanske Posavine. Međutim, ovde su živeli pretežno Hrvati iz nove Federacije Herceg-Bosne. Parlament Federacije je odmah izrazio protest zbog ovakvog rešenja. Specijalnom poslanicom parlamenta Federacije upućenom predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu bosanski Hrvati su ga molili da zaštiti svoje teritorijalne interese. Uticajni i ugledni Tuđman kojeg su svi tada smatrali pobednikom četvorogodišnjih sukoba u bivšoj Jugoslaviji dugo nije mogao da odgovori. Tada ga je više zanimala Istočna Slavonija u kojoj je ponovo mogao postati gospodar. Tih novembrskih dana 1995. godine Amerikanci su pokušavali da na sve moguće načine (nagovorima i pretnjama) ubede svu trojicu učesnika u pregovorima u to da će svaki od njih dobiti više nego što će izgubiti. Bil Klinton je pre novih predsedničkih izbora imao jedan cilj – da zamrzne rat u BiH i krizu u bivšoj Jugoslaviji. Koliko je duboko zamrzavanje ovo bilo za Balkan pokazali su dalji događaji na Kosovu. SAD i Bela kuća su do tada već imali novu šemu raspada Srbije. «Kosovski scenario» je već dobijao svoje ubrzanje i radi njegove realizacije je trebalo zatvoriti «bosansko pitanje». Barem na papiru.

Nastaviće se

Konstantin Kačalin,