Sarajevo nakon Dejtonskog sporazuma 1996: kako je sve počelo

Dok su se stvari između Hrvata i Muslimana u Mostaru sređivale, u Sarajevu se nastavljao egzodus srbskog stanovništva iz područja pod kontrolom centralne vlasti. U Sarajevu, koje je poput Mostara, trebalo da postane jedinstveni grad, situacija je bila daleko od željene. Do 19. marta 1996. godine prestonica BiH je trebala u potpunosti da pređe pod kontrolu Alije Izetbegovića.

Međutim, ovaj lider, o kojem se govorilo da lično drži svu vlast u državi, u februaru je bio primoran da se privremeno povuče iz vlasti. Kod njega se, kako je objavljeno u službenom glasilu, pojavila srčana insuficijencija. Izetbegovića su lečili najbolji lekari u jednoj od sarajevskih klinika. Komandant SFOR-a Lejton Smit obezbedio je vojne helikoptere za dva profesora iz Slovenije, koji su specijalno doleteli u Sarajevo na konsilijum. Neke Sarajlije su mi tih dana govorili da se Alija Izetbegović nije slučajno razboleo. On je navodno planirao da se povuče iz velike politike, kako bi, bez njega, politički proces krenuo brže.

Drugi su me, naprotiv, uveravali da je ovo još jedan Alijin lukavi trik pred predsedničke izbore. Izetbegović je odlučio da ostane na vlasti po svaku cenu, i da je tih februarskih dana 1996. godine samo prolazio redovne preglede. Pred glasačima trebao je da izgleda sveže i zdravo - da političari i glasači ne bi poželeli da ga zamene sa nekim mlađim i zdravim, kao što je na primer bio Haris Silajdžić.

U međuvremenu, Srbi su u panici napuštali svoje stanove u Sarajevu. Komandant SFOR-a Lejton Smit je otvoreno bio zabrinut zbog masovnog egzodusa Srba iz Sarajeva i okoline. On je čak pristao na sastanak sa srbskim stanovništvom na kome je garantovao bezbednost svim onim koji žele da ostanu u gradu. Admiral Smit je čak uradio i više nego što je do njega bilo – pristao je da propusti vojni transporter za evakuaciju Srba. Mnogi su odlučili da se presele kod svojih rođaka u Republici Srbskoj i Saveznoj Republici Jugoslaviji. 80.000 sarajevskih Srba pobeglo je u panici iz svojih domova u tim februarskim danima 1996. godine. Preduzimljivi lokalni taksisti su tada ustanovili cenu za izvoz srpske porodice sa stvarima - 700 nemačkih maraka. Ko nema novca, ostaje sa muslimanima i sam rešava svoje probleme. Došlo je do toga da je muslimanska većina prisiljavala svoje nekadašnje komšije (Hrvate i Srbe ) da igraju po novim "dejtonskim pravilima". Hoćeš da živiš u svojoj kući, pokoravaj se muslimanskim zakonima. U isto vreme, niko ni u Sarajevu ni u Mostaru nije garantovao Srbima i Hrvatima nikakvu sigurnostti.

Predsednik Izetbegović je znao da je Klinton u Dejtonu stao na njegovu stranu. Nakon lečenja, Alija je planirao da ponovo postane najvažnija figura u BiH. On je bio siguran da može prisiliti neznabošce da žive po pravilima koja odgovaraju samo njemu. Srbi u Sarajevu i Hrvati u Mostaru postali su građani drugog reda. Glavne ličnosti u zemlji su bili Muslimani, a ostali su trebali da žive pod njihovim zakonima.

Tih dana, jedan od saradnika Ministarstva unutrašnjih poslova Ismet Dahić rekao mi je da je tokom cele opsade Sarajeva tamo cvetalo crnoberzijanstvo i da ste za velike pare mogli kupiti sve što poželite - od uvoznih cigareta i skupog pića do delikatesa i droge. Uspostavljanjem mira, situacija se nije mnogo promenila. Naročito je bila popularna i profitabilna krađa automobila u jednom gradu i njegova preprodaja u drugom. U Sarajevu je bilo opasno ostaviti i jedan trenutak automobil bez prismotre. Krali su, menjali brojeve i dokumenata i preprodavali. Put Sarajevo-Mostar, kojim sam morao da putujem više puta, a u popodnevnim satima je bio nesiguran. A sa padanjem mraka, tu ste mogli biti opljačkani, pretučeni i auto vam je mogao biti oduzet. I još da budete srećni što ste ostali živi. Narkomafija je, takođe, radila nekažnjeno. Policija je još i pokušavala da se nosi sa lokalnim distributerima heroina, kokaina i marihuane. Ali Bosna je postepeno postajala deo puta međunarodne narkomafije iz Turske. Tvrdilo se da se kolumbijski narko-kartel već utvrđivao u BiH.

Konstantin Kačalin,