Zaostavština Muamera Gadafija: Pijaća voda iz Sahare za žedne libijske gradove i zemlju. Da li je prevrat izveden zbog „belog“, koliko i zbog „crnog zlata“?
Iza svakog vođe ostane ponešto, pa i ako ga u delu sveta smatraju zločincem i tiraninom, na kraju moraju da priznaju tu notornu činjenicu.
Najcrnji među ljudima o kojima su nas učili – Hitler – ostavio je Nemcima, recimo, mrežu auto-puteva.
Rumunima je Čaušesku zaveštao kanal Dunav – Crno more, ali (za razliku od Tita) i prestonički metro.
Za Gadafija su na Zapadu svašta govorili, ali ne mogu da poreknu da je imao dobru volju da nahrani i napoji svoj narod.
A gorepomenuto u pustinjskoj zemlji kakva je Libija uopšte nije lako. Još ako je zemlja zaostala, toliko da pre šest decenija, dok stiče nezavisnost, u njoj ima nekoliko desetina diplomaca a svaki dvadeseti stanovnik je slep usled boleština, zadatak je gotovo nemoguća misija.
Pukovnik Gadafi zato je odlučio da potroši ogroman novac (zarađen od nafte) i da napravi veliku veštačku reku, koja teče – ispod zemlje.
Gadafi je zaustavljen u svojoj nameri, dopola obavljenog posla. Jeste napravio nešto što je najveće na svetu – sistem podzemnih cevi od 2.820 kilometara – ali najveći sistem za navodnjavanje na planeti nije uspeo da završi, zbog objektivnih okolnosti: ubili su ga.
Pokojni pukovnik označio je podzemnu reku osmim svetskim čudom. Ona, iz velikog podzemnog jezera ispod Sahare, doprema 6,5 miliona kubnih metara pijaće vode dnevno do Tripolija, Bengazija, Sirta i drugih mesta, koja su u Libiji gotovo sva grupisana duž mediteranske obale.
Ranije je slana morska voda često prodirala u arteške bunare. Narod u Tripoliju može da pije zdravu saharsku vodu od 1996. godine (stranci, doduše, uglavnom piju flaširanu, mada tako uglavnom čine i kod kuće).
Velika veštačka reka je, dakle, bila životni projekat Muamera Gadafija. Gradnja je počela 1984. i na nju je, kako se procenjuje, utrošeno više od 25 milijardi dolara. Reku čini na hiljade kilometara betonskih cevi prečnika četiri metra, ukopanih pod pustinjski pesak da bi se sprečilo da voda ispari.
Bombardujući Libiju, NATO-avioni su kod Brege pogodili i jednu od fabrika za proizvodnju „rečnih“ cevi. NATO je tvrdio da je tamo bilo uskladišteno oružje.
Osim da napaja narod vodom, trebalo je da veštačka reka, prema Gadafijevoj viziji, učini Libiju nezavisnom od uvoza hrane: cilj je bio, kako je govorio pukovnik, da njena teritorija bude zelena kao nacionalna zastava Džamahirije. U međuvremenu je, međutim, posle prevrata 2011. godine i ta zastava promenjena.
Pukovnik je 1991. godine ovako govorio o svom mega-projektu: „Posle ovog ostvarenja, američke pretnje prema Libiji biće udvostručene. Sjedinjene Države će smišljati opravdanja, ali će njihov glavni cilj biti da spreče ovo postignuće, da bi narod Libije držali pod stegom“.
Već je postala dosadna teza da će se u budućnosti ratovi voditi za vodu. Da li je Gadafi morao da ode zbog „belog“ koliko i zbog „crnog zlata“?
Ironijom sudbine, na jugu Libije su, pedesetih godina, velike zalihe vode pronađene ispod površine zemlje – tokom potrage za naftom.
