Zora na Sinaju

Mesto koje vidite na slici je gora Horiv, odnosno vrh planine Sinaj gde je prorok Mojsije primio od Boga zakon koji je potom ispisao na dvema pločama.
Ono što neizostavno treba doživeti jeste izlazak sunca na vrhu Sinaja.
To se odvija otprilike ovako: u Egiptu se brčkate čitavog dana u toplom moru, a uveče autobusom dođu po vas i odvode vas u Manastir svete Katarine, duboko u kopnu, u podnožju Mojsijeve gore.

Pošto se malo okrepite i odmorite od puta, negde iza ponoći, polazi se na uspon. Uz kraće odmore, penjanje traje nekoliko sati. Ukoliko niste neki naročit pešak, deo puta možete preći na kamili. To važi do pod sam vrh, a onda više nema puta i poslednji deo mora da se pređe pešice. To su stene, kameni blokovi, koje zovu stepenicama, ali su one daleko od nekog lagodnog stepeništa. Povremeno od jednog do drugog stepenika morate i četvoronoške.

Na vrh se stiže pred jutro. Čovek ima taman toliko vremena da se malo odmori i pronađe neko udobno mesto sa kojeg će posmatrati izlazak sunca.

I, onda, sve se utiša, a iz sivila praskozorja počne da se pomalja najpre svetla tačka koja zatim raste, prerasta u loptu, pa se dalje širi u polukrug, u liniju horizonta, a ta linija je sve šira i sve rumenija i sjajnija. Ogroman disk izranja iza planinskih vrhova i zlatna svetlost se prosipa po ljudima, stvarima, stenama.

Čudan je osećaj biti iznad planina. Imate utisak da ste na krovu sveta i gledate kako se tu, pred vašim očima, rađa dan. Prizor je zaista veličanstven. Kao da ste uhvatili trenutak večnosti.

Povratak u manastir je lak i uopšte se ne osećate umorno. Doživljaj je isuviše snažan da bi neki banalan osećaj umora prevladao.

Ovo je samo jedan izlet u sklopu letovanja na divnom, kristalno čistom Crvenom moru. Ima tu svakojakih čuda vezanih za gradove, ljude, običaje, biljni i životinjski svet, pustinju koja je, opet, priča za sebe... Ali, to su već teme za neku drugu reportažu.