Kako suditi kapetanu Sevolja: po zakonu, ili po pravdi?

Već skoro dve nedelje pažnja svih Korejaca je okrenuta ka tragediji trajekta Sevolj. Zaista, katastrofu takvih razmera Koreja nije videla odvano – moguće od kako se srušilo zdanje robne kuće Samphun 1995. godine.

Odnos Korejaca prema događaju u velikoj meri određuje okolnost da je pogibija trajekta bila rezultat grešaka i neodgovornog ponašanja prema svojim obavezama od strane posade, u prvom redu kapetana. Prvo je on poverio upravu trajektom neiskusnom trećem pomoćniku, koji je iz nepoznatih razloga izveo opasan okret. Pored toga, ipak po propustu kapetana, na trajektu su bila prekršena pravila vezivanja tereta. Na kraju se teret pomerio i trajekt je počeo da se brzo naginje. Kapetan je pobegao s broda, ne izdavši na vreme naredbu o evakuaciji i organizovavši ovu evakuaciju na potreban način.

Naravno, bilo bi preterano donositi neke zaključke pre izricanja zvaničnog rešenja, ali činjenice izgleda niko u Koreji ne poriče. Kapetan Li Čun Sok postoa je objekat sveopšte mržnje. U svom nedavno izlaganju predsednik Koreje Pak Kin He je čak uporedila dejstva kapetana sa ubistvom. Saopštava se da je istraga već spremna da primeni odgovarajući član Krivičnog zakonika.

Mogu se shvatiti ljudi koji zahtevaju da se kapetanu Liju, a možda i drugim članovima posade trajekta koji su odgovorni za katastrofu i pogibiju ljudi, sudi ne po standardnoj optužbi za službeni nemar, već po mnogo težoj optužbi za ubistvo iz nehata. Jasno je da izricanje druge presude predviša mnogo surovije kazne nego što je 5-godišnja kazna zatvora koja će pretiti kapetanu u slučaju da bude proglašen krivim za službeni nemar.

Jasno je da u mnogim slučajevima presuda predviđena odgovarajućim zakonodavstvom može da izgleda publici ili previše surova, ili naprotiv previše meka. Šta više u pojedinim slučajevima takva presuda može jednostavno da protivreči zdravom razumu. Zato se čuju glasovi koji pozivaju da se sudi ne po zakonu, već po pravdi u tom smislu, naravno, u kojem pravdu shvata široka publika.

Ipak jedna od osnova normalgno funkcionisanja demokratije u zemlji je vladavina zakona, i težnja da se zakon prilagodi zahtevima tekućeg trenutka i da se izađe van okvira zakona ako se ovi okviri učine neudobnim, vrlo je opasna težnja. Upravo ovom logikom uvek su se koristili diktatorski režimi, kako desni, tako i levi. U nekim slučajevima pristalice vanrednih mera su bile sasvim iskrene kada sutvrdile da u višim intersima zemlje i društva zakon može da se zanemari. Ipak, u celini uvek je ispadalo da se ignorisanje zakona i jasno propisanih pravila loše završi – između ostalog za one koji prvo aktivno podržavaju slobodan odnos prema zakonu.

Andrej Lanjkov,