Životni višeboj Milana Grahovca

Na samom početku pretpostaviću da je našem gostu odavno već dosadilo da ga nazivaju na primer „Mali čovek velikog srca“, kao i uopšte da mu se dodaju svi deminutivi ili augmentativi u tom stilu. A zašto? On je, naime 2009.godine bio proglašen sportistom godine u Srbiji. Osvojio je medalje za svoju zemlju u plivanju, kao i nekoliko atletskih priznanja na šampionatu sveta, takozvanih «World Dwarf Games». Mlad je, sa stilom i što je najvažnije, nije ravnodušan.

Milan Grahovac- čovek niskog rasta, obzirom da se rodio sa ahondroplazijom. Krajem 80-tih godina, lečio se na klinici u SSSR, prema metodi doktora Ilizarova. Operacija je pomogla Milanu da poraste za 22 centimetra i ova je operacija zapravo promenila njegov život. Od onda, Grahovac nije dolazio u Rusiju, ali čuva uspomenu i po neku veštinu, pa je tako u šou-u „Veliki brat“ izjavio ljubav na ruskom.

Novinar „Glasa Rusije“ Timur Blohin je razgovarao sa Milanom Grahovcem o zaštiti belih medveda u Srbiji, paraolimpijskom pokretu i odgovornosti vladajuće partije.

Milane, kada se u Srbiji prikupljao novac za operaciju male Tijane Ognjanović, vi ste napisali da su i vama svojevremeno pomogli da otputujete i da se lečite u SSSR. Kažite nam, kako je do toga došlo?

- Pre svega, da budem sad precizan: mnogi su pomogli, sakupila su deca iz mog razreda pomoć. Međutim, tada je SFRJ imala sporazum sa Sovjetskim Savezom i tada su se preko fonda za zdravstvo Vojvodine pokrivali svi troškovi što se tiče mog lečenja. Skoro svi. Ali drugari iz mog razreda sakupili su određena finansijska sredstva. I poučen tim iskustvom učestvujem u mnogim humanitarnim akcijama, i dan danas pokušavam da pomognem, jer to je svima nama hrišćanima zadatak.

Eh, kako Srbiji sad fali takav ugovor....

- Fali u Srbiji, nažalost. I ja se trudim i kroz svoje političko delovanje i kroz Pokret malih ljudi Srbije da deca u Srbiji više ne zavise od SMS-poruka i sakupljene pomoći, nego da se napokon napravi fond ili slično, da se zakonom reguliše da deca u Srbiji imaju pravo na lečenje. To je jedno od osnovnih prava deteta.

Podsetimo, 2009.godine bilo je pomalo uvredljivo kada je na aerodormu „Nikola Tesla“ bio organizovan svečani doček za vaterpolo ekipu, a za vas koji ste došli sa igara «World Dwarf Games» iz Belfasta- ne! Da li se promenila situacija sada, da li država finansijski pomaže?

- Uporediću 2009. i 2013. Pomoć sam 2009.godine dobio od pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu. Dao mi je neka sredsta moj grad Sombor, refundirali su mi troškove iz ministarstva omladine i sporta. 2013.godine moje četire medalje osvojene četiri godine unazad ništa nisu značile. Otišao sam da ih branim isključljivo donacijama privatnih lica, jedino mi je pomoglo JP Elektromreža Srbije. Uglavnom je donacije slala dijaspora i veliki prijatelj Srbije Jana Begli iz Australije. Za razliku od Rusije, što je i dokazala zimska paraolimpijada u Sočiju, Paraolimpijski sport u Srbiji je jako nerazvijen. Položaj osoba sa invaliditetom po pitanju sporta je skrajnut s obzirom na rezultate sportista. U Londonu smo ostvarili izuzetan uspeh. Tada je bio organizovan veličanstven doček i tad sam bio najsrećniji čovek na svetu. Oni zaista zaslužuju isto poštovanje kao i olimpijski sportisti. Nadam se da će Srbija posle igara u Brazilu organizovati zajednički doček i za olimpijce i za paraolimpijce.

Najverovatnije znate da su na poslednjim Olimpijskim igrama u Sočiju, medalje za Rusiju su osvojili sportisti, koji su ranije nastupali za druge države. Da li biste i vi postali „preletač“?

- Bilo je i nekih pregovora sa moje strane sa nekim drugim zemljama. Ali ja sam već u godinama, moja karijera je već na zalasku, moji rezultati su vidno lošiji u odnosu na pre četire godine. Jedino sam poboljšao stoni tenis, jer na prethodnom prvenstvu sam bio četvrti, a sad sam bio drugi. Ali što se tiče plivanja, moja karijera je definitivno završena. Da li bih preleteo u drugu reprezentaciju, da sam u top-formi?.. Jako teško… Možda za Rusiju, zbog bliskosti i pošto se osećam dužnim ruskom narodu, ali za neke druge zemlje ne.

Oprobali ste se i u pozorištu. Zašto niste dalje pošli tim putem?

- 2003. godine sam učestvovao u projektu „Vojceh”. Nisam bio statista, imao sam zapaženu ulogu Karla. Ne prihvatam uloge dvorske lude ili neke druge koje imaju za ismevanje osobe niskog rasta. Nažalost, predstava je ugašena. 2008. godine sam se pojavio u spotu Jelene Tomašević, posle tog spota desio se Belfast, Veliki Brat… Hteo sam da upišem akademiju, ali odustao sam. Mislim da i dan danas je u Srbiji to nemoguće da se izvede, neko ko nije po standartu ne može proći.

Odakle uopšte to pitanje? U Aleksandrinskom teatru u Sankt Peterburgu nastupa jedan od najpoznatijih glumaca niskog rasta Rusije, Aleksej Ingelevič. On je u jednom intervjuu podsetio na knjigu američkog pisca naučne fantastike u kojoj se za „malenog čoveka“ pojavila mogućnost da čitav svet „prekroji“ prema svom rastu: automobil, stolice, dom, suprugu. Da li biste vi koristili takvu mogućnost?

- Što se tiče male ili velike supruge, za mene je žena kao žena. Bitno je ono što se osećam prema ženi, i na taj način i upoznajem ljudi. Tako i kola- voziću ona koja mi više odgovaraju, ali naravno potrudiću se da kola prilagodim sebi. Tako da ne bih iskoristio ovu mogućnost.

Da se opet vratimo maloj Tijani Ognjanović. Vi ste tada bili spremni da date na aukciju jednu od svojih medalja, a novac je trebalo da bude poslat za lečenje devojčice. Na veliku žalost, Tijanin život nije spašen. Kako vi gledate na ovaj slučaj, da li je promenio društveni stav u Srbiji, koja se (citiraću jedan od komentara) nalazila u komatoznom stanju već decenijama?

- Nije se ništa promenilo. I dalje se šalju sms poruke i dalje se apeluje na narod da stane iza humanitarnih akcija. Narod u Srbiji ima svest i uvek je spreman da pomogne i sve to, ali oni koji su bili do juče na vlasti i oni koji su danas na vlasti ne rade svoj posao kako treba a izuzetno su plaćeni od poreskih obaveznika Srbije. Član sam vladajuće stranke i sam nezadovoljan radom svoje partije zato što ne može da stane iza odgovornosti prema licima sa invaliditetom i da deci pruži adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Ima tu modela kako možemo to da rešimo, ali očigledno nama je bitnije kako će nam „izgledati” vlada i bla-bla-bla, a deca nam svakog dana umiru. Moramo biti brži i eksplozivniji po tom pitanju.

Vaš Tviter nalog nosi naziv „Veruj do kraja“ i na televiziji za sebe ste rekli „ja sam borac“. U isto vreme, milioni ljudi po čitavoj planeti koriste antidepresive i oplakuju po blogovima tužnu sudbinu i nesavršenosti sveta u kojem živimo. Šta biste vi njima posavetovali?

- Ja jesam borac. Ali imam i ja svojih faza kada mi ne treba niko u mom okruženju, ali treba što pre pregurati takvo stanje, biće vam bolje. I trebalo bi da verujete, trebalo bi da imate veru u nešto. Ne mora to biti Bog. Imamo brojnih ateista koje su uspešni i nas vernika koji smo uspešni. Trebalo bi pronaći smisao života i šta nas čini srećnim i trebalo bi ići u ovom smeru. Verujte da možete da budete najbolji i radite svakog dana da budete bolji čovek.

U Srbiji još postoji mnogo predrasuda?

- Što se tiče predrasuda, one u Srbiji postoje ne samo prema osobama niskog rasta. Najviše su izražene predrasude, po meni, prema nezaposlenim licama, prema osobama sa invaliditetom i ženama koje su u blagoslovenom stanju. A što se tiče gej-populacije koja viče o svojoj diskriminaciji, mislim da su oni zaštićeni u Srbiji kao beli medvedi. Više upiru prste u nas, kada ja prolazim sa devojkom koja je normalnog rasta ili kad je držim za ruku, nego u nekog ko je homoseksualac...

Zahvaljujući gospodinu Pavlu Matijeviću danas je Milan Grahovac stipendista njegove kompanije i ima sve uslove za dalji napredak kako na poslovnom planu tako i na planu sporta. Milan Grahovac ima dobar posao, mašta da završi pravni fakultet koji je odavno zapostavio i naravno da nastavi da se bavi sportom- sada već u smislu trenera za sportiste niskog rasta, kako „ne bi on sam putovao na šampionate“. Situacija je takva da sa jedne strane, prema srbskim zakonima, njega ne smatraju invalidom, a sa druge- ide na takmičenja sa paraolimpijcima. I generalno govoreći, teškoća ima mnogo. Ali, čini se da je naš sagovornik spreman za nove borbe. On je uopšteno, višebojac- i u sportu i u životu.

Timur Blohin,