Evropa i nacizam: iluzija nekažnjivosti

Svet 9. maja obeležava 69. godišnjicu pobede nad fašističkom Nemačkom. Ovaj praznik je verovatno bio glavni praznik u republikama SSSR i ostao je takav u savremenoj Rusiji. Istovremeno, poslednjih godina nacionalistička ideologija u evropskim zemljama koje su nastradale za vreme Drugog svetskog rata doživljava preporod.
 

Ne samo to, neke države na postsovjetskim prostorima koje su milionima života platile Pobedu, pokušavaju da ponovo razmotre rezultate rata, da opravdaju pomoćnike fašista. I sve se to dešava uz nemo povlađivanje Zapada. Zar evropski i američki političari nisu naučili nikakvu lekciju iz ove krvave klanice?
 

Događaji u toku poslednjih godina u Evropi navode na misao da je tačan postulat o „cikličnosti istorije“. 30-ih godina prošlog veka Stari svet je snishodljivo gledao na to kako ljudi u braon košuljama preuzimaju vlast u ruke. Prvo u Italiji, zatim u Nemačkoj. London, Pariz i Beč su bili ubeđeni da će izaći na kraj s ovim zadatkom i da će pravedni gnev nacional-socijalista usmeriti na istok – ka omrznutoj komunističkoj Moskvi. Računica se nije opravdala: Pariz i Beč su okupirani, na London su počele da lete bombe i ceo svet je uzdrhtao od fašističkih zverstava. Na desetine miliona ljudi su poginule kako ne bi zavladao „novi svetski poredak“ koji je Hitler pripremao.
 

Danas je Zapad ponovo ubeđen u to da može da upravlja radikalima. Sve je počelo od Pribaltike još krajem 1990-ih godina kad su lokalne pristalice hitlerovaca za tili čas postale narodni heroji, a Rusi – okupatori koji guše slobodu, podseća politikolog Dmitrij Abzalov.
 

U stvari, njihova legalizacija je povezana s 1990-im i 2000-im godinama. To se pre svega smatralo za jedan od instrumenata borbe protiv ruskog uticaja u Pribaltici. Evropske zemlje nemaju druge instrumente za jačanje ove pozicije, one su morale da igraju na kartu radikalnih struktura. To je veoma opasna igra, jer kako je praksa pokazala, krajnje je teško kontrolisati ove snage po isteku određenog vremena.
 

Danas je ova politika počela da se razvija u Ukrajini: poštovanje veterana esesovskih divizija i podizanje spomenika izdajicama završili su se time da su vlast u Kijevu osvojili predstavnici partije „Sloboda“, gradovima marširaju do zuba naoružani ekstremisti „Desničarskog sektora“. U Briselu su ove organizacije donedavno nazivane radikalnim i neonacionalističkim. I Odlučeno je da se ne izneverava tradicionalni način razmišljanja: „Ako je protiv Rusije – znači da je dobro.“ Na zverska ubistva mirnih stanovnika i kaznene operacije vojske protiv gradova na jugoistoku – Vašington (dakle, i Brisel) ima samo jedan odgovor: kriva je Rusija, stav Zapada komentariše rukovodilac istraživačkih programa fonda „Istorijsko sećanje“ Vladimir Simindej.
 

Njima zbog političkih razloga ide u prilog da ne primećuju šta se dešava u Ukrajini. Bez obzira na to koliko sličnosti aktivnosti predstavnika „Desničarskog sektora“ imaju s nacističkim, ne možemo očekivati njihovu osudu od strane Zapada. A prosečan stanovnik Evrope je slabo informisan o onome što se zaista dešava u Ukrajini. Zbog toga što mediji u Evropi izvrću sliku, predstavljajući situaciju tako da je Rusija kriva za sve. Osim toga, postoji nada da će Rusija za sve platiti – tamo postoje takve iluzije.
 

Zapad danas u delovanju kijevskih vlasti ne vidi globalnu opasnost – slabu vojsku, državu koja se raspada naočigled svih. Ali, zar nije takv bila i Nemačka posle Prvog svetskog? A nekoliko godina kasnije firer ove slabe zemlje je brzo „ujedinio“ Evropu. I kad je već upao u SSSR Hitler je izjavljivao da rat ne vodi samo u svojstvu kancelara nemačkog rajha i firera nemačkog naroda, već da ide na Moskvu „kao vođa ujedinjene Evrope, koja je zbila redove protiv ruskih varvara“. Na Evropljanima je da odluče da li im je potrebno ovakvo ujedinjenje. Ali ne bi im bilo naodmet da osveže sećanje na to kako se završio „pohod protiv varvara“.

Autor: Igor Silecki