Fokusi Forda u Siriji

U maju bivši ambasador SAD u Siriji Robert Ford izjavio je da je razlog njegovog odlaska iz diplomatske službe bilo neslaganje sa politikom Bele kuće prema Siriji. Budući predavač vašingtonskog Bliskoistočnog instituta verovatno je malo ogrešio dušu.

Posle neuspešnog učešća na strani opozicije u poslednjim međusirijskim pregovorima u Ženevi, Ford, tada još de-jure ambasador u Siriji, izgleda jednostavno nije imao više posla. Još na zimu njegova kandidatura je razmatrana za dužnost američkog ambasadora u Egiptu, ali Kairo je jasno stavio do znanja da mu Fordova ličnost ne odgovara, i državni sekretar SAD čak nije hteo ni da je zvanično predloži na razmatranje senatu. Forda više nisu imali kuda da pošalju.

To da je u Siriji on trebalo da realizuje neke planove predsednika Obame očigledno
je. Kada je krajem 2010. godine republikanska većina u senatu istupila protiv obnavljanja diplomatskih odnosa sa Sirijom, Obma je imenovao svojom voljom Forda za ambasadora. Stigavši u Damask dva meseca pre početka masovnih nereda, Ford se prvi zaista bavio pitanjima suprotstavljanja terorizmu i čak izražavao saučešće povodom gubitaka sirijskih snaga bezbednosti u borbi sa tada već aktivnim u zemlji islamističkim grupacijama.

Ipak paralelno sa tim on je počeo otvoreno da demonstrira podršku SAD ”svetovnom” protestnom pokretu. Kada je na leto 2011. godine on bez dozvole vlade Sirije zajedno sa ambasadorom Francuske doputovao u grad Hama zahvaćen neredima, gde su na ulicama već stajale barikade ustanika i gomile automobilskih guma već je bilo jasno čime to može da se okonča. Ali Ford je mirno izjavio: Mene ne brine nezadovoljstvo sirijske vlade, pošto moramo da pokažemo svoju solidarnost sa mirnim učesnicima protesta. Upravo ovaj demarš nazivaju iskrom iz koje se konačno razbuktao plamen građanskog rata. Da li je takav razvoj događaja želeo predsednik SAD? Nije činjenica. Tri godine posle početka građanskog rata Ford se žali da ”administracija nije želela da deluje na odlučan način na glavnom frontu sukoba vlasti i opozicije, tačnije na vojnom. Ali sam diplomata je video svoj zadatak u zaoštravanju situacije i njemu je sve pošlo za rukom.

Ali država usmerava svoje ambasadore i u druge zemlje kako bi oni radili sa njihovim vladama, a ne borili se protiv njih. I ako je glavni front rada diplomate vojni, a jedini metod dostizanja svojih ciljeva u međunarodnim odnosima produbljivanje jaza i pretnja primene sile, to su vrlo čudne diplomate.

Umešavši se u još jedan unutrašnji konflikt, nemajući na svojoj strani ni ugledne političke lidere, ni ujedinjene unutrašnje snage, SAD su dobile očekivani rezultat. Između ostalog na diplomatskom frontu. U Siriju posle poslednjih vojnih uspeha vladinih snaga prećutno stižu predstavnici evropskih i bliskoistočnih zemalja radi obnove veza sa zvaničnim Damaskom. Čak u Francuskoj, najaktivnijom pristalici SAD u organizaciji svrgavanja aktualnog režima, političari sve češće govore da bi Pariz trebalo da podrži kurs sprovođenja reformi koji je Damask predložio na samom početku konflikta.

Ford očigledno nije želeo da u Siriji stekne slavu novog Lorensa od Arabije. Ali kao i na prethodnim mestima rada u Alžiru, Bahrejnu i Iraku, Ford u Siriji je razarao svoju ličnu reputaciju kao diplomata koji učestvuje u sumnjivim akcijama podrške opozicionih snaga. Ne čudi što su samo glasine o njegovom imenovanju za ambasadora u Egiptu izazvali u toj zemlji proteste.

Još u avgustu 2011. godine u programu Kristian Amanpur « This Week » Ford je obećao da će Asad i njegova vlada biti stvar prošlosti. Tri godine kasnije prošlost je postao ambasador Robert Ford.

Vadim Fersovič,