Srebro skuplje od zlata

U istoriji ruske umetničke kulture postoji jedna izuzetna epoha u koju se beskrajno zagledaju i koju tokom sto godina ocenjuju na razne načine. To je Srebrni vek — tako je po stihu Ane Ahmatove uobičajeno nazivati 20-godišnji period s kraja 19. veka.

Danas se Srebrni vek čini nekakvim izenadnim vatrometom — kratkim, ali oslepljujuće divnim. Ipak ništa iznenadnog u njemu nije bilo: bogat procvat ruske umetničke kulture imao je sasvim konkretne unutrašnje pretpostavke. Tako smatra kulturolog Andrej Pelipenko:

- U značajnoj meri to je bilo vezano sa rezultate reformi Aleksanda Drugog koje su bitno promenile kulturni pejzaž Rusije. Promenila se društvena klima, ljudi, odnos prema svetu, i postale su moguće pojave subkulturih slojeva — pre svega u prestonicama, kada je stasalo, formiralo se postreformatorsko pokolenje i čak ne jedno.

Srebrni vek od svojih prvih godina bukvalno je počeo da vri od umetničkih pokreta: simbolizam, akmeizam, modernizam i dekadencija, neoklasicizam i futurizam. Pri tome ma kako da su se razilazile estetske platforme svih tih pokreta, postojali su kulturni znaci po kojima se odmah prepoznavala pripadnost stvaralaca novoj epohi. Andrej Pelipenko nastvlja

- To je pre svega podvučeno izraženo ličnosno načelo. Ova specifika je jedinstvena u ruskoj kulturi: u Srebrnom veku prvi put ličnost je stala uspravno i oslobodila se kompleksa svoje usamljenosti. Tačnije pojavila se sredina ličnosti — visokorazvijene, vlo slobodne, nevezane, razvijene, vrlo slobodne, ne vezane ničim u svojoj samorealizaciji, eksperimentatorske, nezavisne.

Zanimljivo je da se individualizam u epohi Srebrnog veka saživeo sa upornom težnjom da se nađu istomišljenici. Dokaz je mnoštvo umetničkih udruženja. Najpoznatija su Svet umetnosti, Plava ruša, Pesnički ceh. Uz to legendarni umetnički kafe Pas lutalica u Peterburgu koji je objedinjavao sva udruženja. Ovde nema protivrečnosti, primećuje Andrej Pelipenko:

- Ako pogledamo u istorijsko vreme, videćemo kretanje od velikih stilova ka sve sitnijim, malim i na kraju krajeva sasvim usamljenoj, ali potpuno slobodnoj samostalnoj ličnosti, kao što je bilo već u drugoj polovini 20. veka. Srebrni vek je ona karika u kojoj su dve snage — emancipacija ličnosti i gravitacija sveopšteg polja zaustavljeni u formatu malih grupa.

U tim grupama su stasale zaista krupne figure. Isto taj akmesitički Pesnički ceh je dao Mandeljštama i Ahmatovu, futurističkom udruženju Centrifuga se pridružio Boris Pasternak, a iz mladisimbolista je izašao Aleksandar Blok. Između ostalog, grupe su mogle da se formiraju iz čisto tehničkih razlog. Takvo je mišljenje istoričara književnosti Vladimira Križevskog:

- Veliki umetnik je više nego pravac od kojeg on počinje, ali u književnost se ipak ulazi u grupi: tako se lakše probija. Andrej Beli, Elis, Vjačeslav Ivanov, Sergej Solovjov, oni su ulazili u grupi, čak nezavisno od toga što su jedni živeli u Moskvi, kao Andrej Beli i Elis, a Blok je živeo u Peterburgu.

Ruski Srebrni vek je postavio faktički nedostižne visine za svaku kulturu, pri tome u nekoliko pravaca odjednom: u poeziji, likovnoj umetnosti, filozofiji, muzici. On i danas privlači kao svetionik prema kojem se vredi upravljati.

Olga Bugrova,