Asocijalnost socijalnih mreža

Neko je pronicljivo primetio da u poslednje vreme ljudi više ne nose mobilne komunikacione uređaje u džepu, već ih sve vreme drže u ruci. To je, po nekim mišljenjima, odraz svojevrsne neurotičnosti, no biće da tu ima i elemenata novog identiteta, nove pripadnosti.

Čovek s mobilnim telefonom koji je stalno u ruci, pored potrebe za aktualizmom, izražava i nesvesnu težnju da ima nešto spoljašnje kao sastavni deo svoga bića, nešto što ga ispunjava i potvrđuje u društvenom odnosu. Vrhunac te potrebe se vidi kod upotrebe potkožnih mikročip-implantata, koji se uglavnom koriste zarad bržeg funkcionisanja u tehnološkom svetu, a nekada zbog čistog snobizma. Zbog čega bi ga, inače, reklamirali kao najbolje sredstvo za plaćanje računa po prestižnim restoranima? Zanimljivo je da se uporedo sa ovim implantatima sve više pojavljuju i tetovaže po celom telu, koje su ništa drugo do pojednostavljeni beleg koji ukazuje na tu istu potrebu – potrebu za novim identitetom.

Ponovimo opet: ne treba sve svaljivati na tehnologiju. Ona jeste po prvi put otvorila (i stvorila) neke probleme, ali je u najvećem broju slučajeva samo omogućila da se stari problemi i stanje ljudskog duha projektuju do granica potpune vidljivosti. Ona je, što je neophodno istaći, otkrila i velike paradokse unutar čovekove ličnosti.

Danas se jedan od tih paradoksa projavljuje u kontekstu asocijalnosti socijalnih mreža, koje su doživele ogromnu popularnost i ekspanziju u tekućoj deceniji. Tokom pisanja ove knjige sasvim neplanirano sam ušao u spor sa bliskim osobama oko toga da li su ljudi na društvenim mrežama uistinu društveni i prisutni ili nedruštveni i odsutni kada je reč o međuljudskoj komunikaciji. Ma koliko to zvučalo nelogično i paradoksalno, pre smatram da je više istinita druga tvrdnja. Uostalom, to i ne mora biti toliko nelogično, bar na praktičnom planu – ljudi koji dosta vremena provode na društvenim mrežama svakako su odsutni iz svoje najbliže okoline i ne druže se sa najbližima. Kao što je to nedavno lepo i jednostavno objasnio naš poznati psihoterapeut Zoran Milivojević, vreme koje se provodi na društvenim mrežama nije nijedno drugo do ono koje je uzeto iz fizičkog sveta i koje je moglo da se provede sa drugima u klasičnom fizičkom odnosu i opštenju.

Neki od mnogobrojnih ljubitelja društvenih mreža će sigurno zapitati u čemu je problem ako su povremeno na Fejsbuku, a najveći deo svog vremena provode sa svojom porodicom, prijateljima, saradnicima u živom i direktnom kontaktu. Da, možda je to zaista tako jer imaju valjano i temeljno iskustvo i potrebu direktnog fizičkog kontakta sa drugim osobama. No, šta ćemo sa devojkom koja se žali da njenu mlađu sestru nije moguće „izvući“ iz sobe jer je stalno na društvenim mrežama? I šta sa mladima koji se pozdravljaju sa „vidimo se na Fejsu večeras“ iako žive u istom delu grada? Prethodna pitanja nisu spekulativnog karaktera, već nešto što je autor knjige lično čuo i video.

Neki ljubitelj društvenih mreža može upitati i zašto obična komunikacija mejlom ili neki blog sa tekstovima nije problematičan, a društvene mreže jesu. Zar se i ta komunikacija ne odvija u virtuelnom svetu? Odgovorićemo odmah: elektronska pošta i blogovi ne nose toliki nivo sugestivnosti u stvaranju pseudozajednice i virtuelnih identiteta niti teže da u tolikoj meri zamene fizički dodir. Kada sam svojevremeno kao gostujući predavač na predmetu Hrišćanska komunikologija držao predavanje studentima Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, dotakli smo se problematike društvenih mreža.

Upitao sam one koji imaju otvoren nalog na društvenim mrežama zašto su tamo i odmah dobio odgovor da pomoću njih lako pronalaze stare prijatelje koji su rasuti širom sveta. Problem je nastao kada sam postavio drugo pitanje: zašto posle pronalaska i uspostavljanja kontakta sa tim prijateljima nisu sa njima nastavili elektronsku komunikaciju drugim putem (recimo, putem elektronske pošte), već su nastavili da komuniciraju preko društvenih mreža. Usledila je pauza, posle koje je jedan student ukazao na to da su na društvenim mrežama ipak svi zajedno, za razliku od komunikacije mejlom. Upravo ta simulacija zajedništva jeste ono što otvara složena pitanja, o čemu će biti više reči u narednom poglavlju.

Kritičari društvenih mreža su do sada navodili razne mane, poput smanjenja kreativnosti komunikacije (s obzirom na to da se sve vreme krećete u okviru strogo zadatih formi koje su smislili njihovi tvorci), smanjenja produktivnosti rada (istraživanja pokazuju da zaposleni često sa radnih mesta osvežavaju svoje elektronske profile), ukidanja privatnosti (i to na najsuptilniji način, tako što čovek dobrovoljno daje podatke o sebi i pritom misli da je to potvrda njegove savremenosti), ... Glavni problem kod društvenih mreža je, međutim, dosta složeniji, i tiče se upravo transformativnog potencijala binarnih tehnologija na nivou čovekove ličnosti. Naime, neophodno je primetiti da društvene mreže (ne samo one, ali ovde su paradigma) stvaraju virtuelne identitete. Ti virtuelni identiteti na određeni način imaju svoj život u okviru dinamike društvene mreže. Oni se u svojoj spoljašnjosti, doduše, mogu u velikoj meri poklapati sa fizičkim, realnim, ali gotovo uvek predstavljaju krajnje ulepšanu verziju, koju je, da ne zaboravimo, uvek važno održavati u životu – osvežen status je jednako važan kao i sâmo postojanje profila.

Nije, dakle, dovoljno imati profil, kao što nije dovoljna činjenica to što ste živi: profil je potrebno stalno osvežavati, dopunjavati, stavljati u pokret. Održavanje profila, odnosno držanje profila u dinamici, za mnoge je stvar od životne važnosti pošto predstavlja potvrdu identiteta, ma koliko taj identitet bio virtuelan. Korisnik društvenih mreža uglavnom koristi argument da su „ionako svi tamo“ (uglavnom na „Fejsu“ ), te stoga samo preostaje otpratiti trend. Problem nastaje kada u sukobu sa realnim identitetom ovaj virtuelni nadjača (setimo se događaja sa devojčicom koja osvežava profil na društvenoj mreži za vreme zajedničke molitve u kući).

Ovde je uputno podsetiti na tezu medijske teorije da je u savremenom svetu manje važno šta se desilo, a više kako je to medijski prikazano – nije važan događaj, već medijska slika o njemu. Slično je i u domenu društvenih mreža i virtuelnih profila: nije važno zaista ko ste i čime se bavite u fizičkom svetu, već kakav vam je elektronski profil i kakva je njegova dinamika. I kao što je u prethodnoj, industrijskoj civilizaciji osnova bila proces proizvodnje, a sâm čovek uskoro bio pretočen u meru proizvodnje, radne časove, produktivnost i platu, tako u binarnoj civilizaciji percepcija čoveka lako može postati elektronski profil.

Je li preterano tvrditi da će se čovek identifikovati preko elektronskog profila? Imaju li društvene mreže taj potencijal kada je reč o formiranju ljudskih identiteta? Veza između ličnosti i elektronskih profila najbolje se vidi u ekstremnim slučajevima: kada neki mladi čovek na svoj elektronski profil „okači“ uvredljivu poruku koja se odnosi na drugog mladog čoveka ili kada virtuelna zajednica profila nekoga označi kao nepoželjnog.

Posledice koje su u praksi zabeležene, naročito među mladim ljudima, idu od lakših psiholoških smetnji, pa do fatalnih ishoda. Ovo se dešava upravo stoga što oni svoj identitet u jednom trenutku počinju da temelje na odnosima u virtuelnom svetu. Da je nadjačao realni, fizički identitet, vezan za porodicu, prave i iskrene prijatelje, Crkvu, čovek bi samo mogao da se nasmeje zajedljivcima koji nemaju ništa pametnije da rade nego da troše vreme u ogovaranju u elektronskom svetu – ako papir sve trpi, šta tek reći za elektronski medijum.

Postoji još jedan vid problema koji se odnosi na socijalne mreže i vezan je za lakoću komunikacije. Činjenica je da civilizacija binarnog koda mnogo toga olakšava i čini dostupnim, pa tako olakšava i komunikaciju. Zaboravlja se, međutim, da ne postoji laka komunikacija između ljudskih bića u pravom smislu te reči. Ako postoji, onda to nije komunikacija, već rutina. Međuljudska komunikacija uvek nosi rizik osim u jednom slučaju: kada je vode svetitelji. Sveti Božiji ljudi uvek polaze od drugog čoveka, budući da u njemu vide ikonu Božiju, a u odnosu sa drugim čovekom svoje spasenje. „Videh brata svoga, videh Boga svoga“ čuvena je pouka drevnih egipatskih podvižnika. U najvećem broju slučajeva danas, na žalost, polazimo isključivo od sebe i svojih potreba (opet se vraćamo na problem individualizma), i zbog toga komunikacija donosi konfliktne situacije.

Konflikt treba da prevaziđemo podvigom, i to tako što ćemo se iznova i iznova boriti da u drugom čoveku vidimo ikonu Božiju i ispit za svoje spasenje. Komunikacija na društvenim mrežama, sa druge strane, nije teška – čoveka koji vam se ne dopada veoma jednostavno možete obrisati sa liste, i to jednim klikom na opciju kojom označavate njegov status na svom profilu.

Slično je i sa elektronskim forumima, gde komunikacija nikoga ne obavezuje, pogotovo ako se vodi pod pseudonimima. Obe komunikacije su rizične samo u toj meri u kojoj ne treba previše verovati neznancima, koji se pojavljuju pod različitim imenima jer čovek zaista nije siguran da li je u pitanju osoba koja se u stvarnosti tako zove. Ova osobina da se čovek u virtuelnoj sferi uvek može pojaviti pod nekim drugim imenom ili nekim pseudonimom čini komunikaciju lakom, ali zato praznom i neizgrađujućom u domenu čovekove ličnosti.

Sveštenik Oliver Subotić
Izvod iz knjige „Digitalni izazov: putevi hrišćanstva u civilizaciji binarnog koda“ (drugo izdanje, Bernar 2014).