Lekcije Drugog svetskog rata za današnju Evropu

Pre sedamdeset pet godina, 1. septembra 1939. godine u Evropi je izbio Drugi svetski rat – još jedan krvavi požar koji je odneo na desetine miliona ljudskih žrtava. Dva svetska rata – to je cena koju su narodi sveta platili za zločine, ambicije i greške sopstvenih vladara.

Međutim, dok je Prvi svetski rat zaista bio neočekivan za ogromnu većinu Evropljana, to se ne može reći za Drugi svetski rat. U toku svih tridesetih godina HH veka u Evropi su izbijali sukobi i njihov globalni vektor je bio sasvim jasan.

Istina, ispostavilo se da nije svima bio jasan. Svoje pojedinačne zadatke su rešavale Velika Britanija i Francuska koje su preživevši šok usled Prvog svetskog rata dozvolile Hitleru da ne poštuje Versajski sporazum, a kasnije su mu dozvolile da raskomada i njihovog saveznika Čehoslovačku. Svoje pojedinačne zadatke je rešavala i Poljska koja je očekivala da će joj savez s Nemačkom u izvesnoj fazi dozvoliti da sačuva državnu nezavisnost. Svoje pojedinačne zadatke je rešavalo i rukovodstvo SSSR kad je potpisalo pakt Ribentropa-Molotova s tajnim protokolima zbog kojih se i danas stidimo.

Tako je krajem 1930-ih godina bila propuštena poslednja realna šansa za stvaranje preventivne antihitlerovske koalicije. Umesto toga Evropa je postala svedok sramnih nagodbi u kojima su učestvovale i države kojima je bilo suđeno da, sa svoje strane, postanu još jedne u nizu žrtava nacističke Nemačke. Umesto da se u zametku preseče jačanje nemačke vojno-političke moći Hitleru su predati Austrija, Sudeti, zatim sva ostala Čehoslovačka, kroz prste se gledalo na pojavu koncentracionih logora u zemlji i raspojasanost pećinskog antiseminizma. A neki od današnjih aktivnih kritičara Rusije – između ostalog, Poljska – sami su učestvovali u komadanju Čehoslovačke, ne zaboravljajući pritom da upute optužbe Moskvi koja je Pragu ponudila vojnu pomoć.

U diplomatskim analima se sačuvala izjava koju je u maju 1938. godine dao poljski ambasador u Parizu. On je uveravao svog američkog kolegu da će Poljska odmah objaviti rat Sovjetskom Savezu u slučaju da Moskva pokuša da dislocira svoju vojsku u Čehoslovačku preko poljske teritorije. Tada je ministar inostranih poslova Francuske Žorž-Etjen Bone (Georges-Étienne Bonnet) saopštio poljskoj strani da „Geringov (Hermann Göring) plan o podeli Čehoslovačke između Nemačke i Mađarske s predajom Tešinske Šlezije Poljskoj nije tajna“. U Tešinskoj Šleziji je u tom trenutku živelo 80 hiljada Poljaka i 120 hiljada Čeha.

Još ciničniji je bio stav tadašnjih lidera Velike Britanije, između ostalog, premijera Nevila Čemberlena (Neville Chamberlain). Po svedočanstvu zamenika ministra inostranih poslova Velike Britanije Aleksandra Kadogana (Alexander Cadogan), šef kabineta je tih dana izjavio da će „pre dati ostavku nego što će potpisati savez sa Sovjetima“. A 10. septembra 1938. godine, uoči odlučujućeg susreta Čemberlena i Hitlera u vezi s problemom Čehoslovačke najbliži savetnik premijera za politička pitanja ser Horacije Vilson (Horace Wilson) je predložio Čemberlenu da potvrdi da su „Nemačka i Angleska dva stuba koja drže svet poretka nasuprot razornom nadiranju boljševizma“.

Svoje interese je rešavao i Staljin kad je SSSR potpisao pakt Molotov-Ribentrop. Cijena ovakvog popuštanja je dobro poznata: Hitler se 1. septembra 1939. godine nije svom svojom vojnom moći obrušio na SSSR, već na Poljsku. Zatim su na red došle i druge zapadnoevropske zemlje. Ojačali nemački fašizam je prestupio sve dogovore i počeo je da prekraja kartu Evrope po svom nahođenju.

Međutim, i posle završetka Drugog svetskog rata u zapadnim prestonicama nisu žurili da promene svoj pristup međunarodnim poslovima, po navici prebacujući odgovornst za sve probleme na Moskvu. Već 1946. godine administracija predsednika SAD Harija Trumana (Harry Truman) odlučila je da je samo postojanje SSSR nespojivo s interesima američke nacionalne bezbednosti – podsetio je „Glas Rusije“ diplomata, doktor istorijskih nauka, profesor Valentin Falin:

Isto je govorio i britanski premijer Čemberlen: da bi Britanija živela, Sovjetski savez mora da nestane. Ovakav stav Zapad ispoveda i danas. To da „Rusija treba da nestane“ 1996. godine je izjavio tadašnji predsednik SAD Bil Klinton (BillClinton). Po njegovom priznanju, uz aktivno učestvovanje Amerike raspala se Jugoslavija. I sad je naš sledeći zadatak da podelimo Rusku Federaciju – obećao je Klinton.

Danas se u Ukrajini, na inicijativu SAD i niza zapadnoevropskih lidera ponovo odigrava antiruski geopolitički scenario. Stanovništvo Donbasa se prinosi na žrtvu planovima o „kažnjavanju“ Rusije, prekrajanju sfera uticaja i jačanju sopstvenih pozicija. „Nismo u stanju novog „hladnog rata“, ali javne optužbe, zahtevi i pretnje naših političkih rukovodilaca očigledno pospešuju stvaranje takve atmosfere“ – vrlo tačno je naveo na stranicama američkog izdanja The National Interest bivši ambasador SAD u Rusiji Džek Metlok-mlađi (Jack Matlock, Jr.).

Da li će ga neko čuti u Vašingtonu i Briselu?

Petar Iskenderov,