PESNIKU ZAVIČAJA I PRAOTACA U ZEMLJI ROBOVA I TALACA

Pesniku Momiru Laziću na dan Svetog Trifuna  Leta Gospodnjeg 2020.

Od prvog do poslednjeg daha , od sunčevog poljupca do samrtnog ropca ,
živeo za pesmu, zemlju Pravoslavnu, borio se perom , za pretka, praoca .
Borio se pesmom , rvao sa slutnjom , vidari mu bili gnezdište vrabaca,
a svaka mu pesma potsumni testament, kao rodna njiva zdravih klijanaca,
u zemlji zatočenih , robova, iskušenja ,  gde  vijuga i zmija palaca ,
gde svako sam sebe hapsi , učauren ko metak , ta reč britka , za slobodnu
rodnu grudu , gde se čuje prvi dečiji plač , bez kletvi na usnama i talaca ,
ko učaureni metak koji iznenada sam sebe vijukne kao opomena ,
u zemlji izbeglica , zgrčenih vilica , da mu rodna njiva  prerodi
 od zdravih klijanaca za  zemlju dečijih kolica , koevki i pelena ,
zemlju vrednih ljudi ,  gde uz stari orah mladica izrasta ,
da podmladi ovu zemlju  krajputaša ,  bespomoćnih , zaborava ,
kancera, radijacije , starački dom jalovih , bezubih , izlapelih staraca .
Sam sebi  nanogicu  stavio  od metalnih zvona stihova ,
da zveče ko manastirski zvonik , kad prođe ko isposnik ,
obučen  u mantije noći , u  zvezdane krvotoke vena .
Stihovi mu sada i java i zbilja , ko vazduh kad grabi stari bunardžija ,
sa izvora vodu mater da ponese , mesto obramice  staklenku čašu
iz bokala bunarskih da  doliva , pravo iz  podzemnih reka ,
koji donose  žubor i trag zavičaja …
Ko lučevina pred zgasnuće zvezda , treptaja treptaj, prepletaj oka ,
obasja tminu i preseli se međ pesnike žive ,
na Nebu da zaliva mesečevu svetlosnu refleksiju , jagorčevinu.
I njegov život tek sada poče , nadzemaljski , nadljuski ,
ko jabuka prezrela koja sakri seme da ga vetar razvitla , u toj
pegavoj semenki, ljuski , da svakog ko pipne ijdanke
lozu Pravoslavnu , trnjikama pera da kožu  mu razdire .
Da čuva ognjišta u zemlji živih i mrtvaca ,
od svih krvožednik , on pesnik Vidovdanski
vijuknu ko zlatni metak , put Neba , da razbije taj kamen
kišu od kamenja , što od Hrama našeg prave ruševinu .
Da postane hitac pero opomene, u vreme kad munja nebom nailaži ,
da odjekne glasom snažnim gromovitim ,
kad se zmija bezbožnika na Srbe isplazi .

Da stigne pre Sretenja  do Svetih Ustanika ,
sa vojskom Svetaca i pesnika oštrih , da odjekne hitac ,
pucanj opomene  da se vrati sam sebi Srbin neprolazni .

Slavica Jovanović  novinar i književnik
Prnjavor Mačvanski