Kako su donski Kozaci birali svoje atamane?

Boris Almazov** u svojoj knjizi „Izgradnja kozačkih kuća“ govori o proceduri izbora atamana.

„Atamana – izabranog lidera u kozačkoj zajednici – biraju najdostojniji Kozaci koji su pokazali ličnu hrabrost i slavu. Ataman je najviši komandant kozačke vojske (u zavisnosti od toga koju dužnost vrši, postojali su vojni, paradni, kazneni i štabni) ili šef kozačke administrativno-teritorijalne jedinice (okružni ataman, ataman odeljenja, stanice ili salaša). Ataman je bio komandant vojne jedinice ili nekog oružanog odreda“, objašnjava poznati etnolog.

Uzgred, interesantno je i samo poreklo reči „ataman“. Među lingvistima postoji mišljenje da reč ima turkofonsko poreklo i znači „starešina hiljade“. Drugi naučnici smatraju da je reč „ataman“ kombinacija gotsko-germanske reči atta – „otac“ i mann – „muž“ ili „vitez“, to jest otac muž ili vitez. Ovde je umesno primetiti da Kozaci i danas atamane oslovljavaju sa „batko“ ili „oče“, što definiše ulogu atamana u kozačkoj zajednici, ali i podseća na istorijsko i kulturno nasleđe ruskog naroda.

Ratni ataman je glavni vojni komandant. Od kada je donsko kozaštvo bilo podređeno caru Petru I, ratni atamani se od 1723. godine ne biraju, već imenuju. Od 1866. godine, atamane su zvali ratni atamani i dobijali su sva prava kao i general-gubernatori i komandanti vojnih okruga.

Pohodni ataman je glavni kozački načelnik tokom pohoda. Ako je ratni ataman lično krenuo u pohode, od 1775. godine formirao bi se atamanski puk. U istoriji kozaštva postojala su dva atamanska puka – Donski i Orenburgski.

Postojali su i atamani koji su bili zaduženi za komunalne poslove, lov, odgovorni za trgovinu, pukovski, seoski, hutorski i okružni. Na primer, u primorskim mestima birani su atamani koji su bili odgovorni za ribolov i nazivali su ih vatammanima, kao i oni koji su bili zaduženi za dodelu poslova i proizvodne pogone. Svi ovi atamani pominju se u novgorodskim spisima iz XIII veka. U Malorusiji i Novorusiji atamanima su nazivali i seoske starešine, kao i druge iskusne i autoritarne glavešine u različitim delatnostima.

Krug* se okupljao na trgovima ispred glavne seoske kolibe, kapele ili crkve. To mesto se nazivalo majdan. Nedeljom ili na praznike ataman je pojavljivao ispod crkvene strehe i pozivao Kozake na sabor. Jesauli (kozački čin) slali su pozive i kretali se ulicom sa proglasom u rukama, te su na svakoj raskrsnici, uz zaustavljanje, vikali: „Atamani su junačine, dođite na majdan zbog seoskih poslova!“. Nakon toga, svi seljani su se žurno upućivali na trgove (majdane). Na „glasanju“ su učestvovali svi odrasli Kozaci, osim žena i osuđenika, koji su imali zabranu. Maloletni Kozaci mogli su se nalaziti na Krugu samo pod nadzorom svog oca ili kuma.

Jednostavno rečeno, pravo glasa imali su, u duhu tog vremena, svi punopravni članovi kozačke ratne zajednice. U to vreme, u svim evropskim državama, uz izuzetak gradova Hanzeatske lige u kojima su vladali trgovci i lihvari, vladao je potpuni apsolutizam i „igra prestola“. Tron i kruna bili su nasledni, a ako nije bilo tako, pretendenti su ih osvajali ratom.

Ali, vratimo se na Don iz XVII veka. U centar sabora iznosile su se horugve ili ikone i zato su Kozaci stajali bez kapa na glavi. Kada je stari ataman „predavao dužnost“, on je odlagao svoj štap sa buzdovanom i pitao mlađe atamane ko će podnositi izveštaj. Takvo pravo nije imao svako, a sam ataman, bez odobrenja sudije, nije mogao podnositi izveštaj. Otuda i izreka: „Ataman nije slobodan ni da referiše“.

Postojale su i prećutne ceremonije i tradicije. Tokom izbora atamana, svaki kandidat ili govornik izlazio je u Krug* i skidao kapu. Ako je kandidata bilo nekoliko, svi su prilikom kandidovanja sedeli bez kapa. Generalno, običaj da se ogoli glava značio je pokornost i poslušnost, potčinjavanje svoje volje drugom (onome ko ima kapu). Svi ostali Kozaci u Krugu bili su sa kapama. Uzgred, do Oktobarske revolucije Kozaci su nosili vojne šapke i krznene šubare stare forme. „Azijski Kozaci“ nosili su okruglu šapku koja je podsećala na kubanku, ali savremena kubanka je potisnula kozačku šubaru, koja je potom korišćena u Velikom otadžbinskom ratu (Drugom svetskom ratu), otkad je „kubanka“ postala i modni detalj.

Sam Kozak nije imao pravo da sam sebe predlaže, ali je mogao da agituje – da počasti svoje birače hranom i pićem. Tako su na Krugu nastajale „partije“ koje su, uz opijeni kuraž, agitovale za svoje kandidate. Ipak, sveštenik je branio da se previše razgale, a šef izbornog štaba bio je jesaul (kozački čin) i predstavnici suda. Kada bi se kandiduje dovoljan broj lica, njima se po redu davala reč da iznesu svoj program.

Bez obzira na broj kandidata, glasanje i prebrojavanje glasova vršilo se za svakog kandidata posebno, čak i ako za njega glasa samo jedan kandidat. Svaki kandidat za koga se glasa morao je da izađe na sredinu Kruga i da se pokloni na sve četiri strane: krstu i svešteniku, starcima, organizacionom komitetu i selu. U stara vremena glasanje se obavljalo sa isukanim i podignutim oštricama, pa je bilo veoma lako sabrati glasove svih punopravnih članova zajednice. Ako su kandidati dobili isti broj glasova, Krug se ponovo sasta

Autor: Arkadij Talisvejber