Kako su potomci Džingis-kana služili Rusiji?

Međutim, u 15. veku, Zlatna horda se raspala na odvojene kanate, od kojih je svaki bio monopolizovan jednom dinastijom. Ostavši bez vlasti, Džingisidi su bili primorani da traže „udoban položaj“ u inostranstvu, uključujući i rusku državu.

Portret nepoznatog poljskog umetnika, kraj 16. - početak 17. veka. Prema rečima N. F. Visocke, portret prikazuje Simeona Bekbulatoviča.

Veliki kneževi Moskve, a kasnije i carevi, rado su ih prihvatili. To je uzdiglo njihov status i dalo im nešto čime su se mogli hvaliti na diplomatskim prijemima. Štaviše, neki Džingisidi su putovali na čelu odreda uz nekoliko stotina ratnika. Njihov položaj na ruskom dvoru bio je veoma visok, malo ispod samog cara. Tako je Ivan Grozni 1575. godine postavio Simeona Bekbulatoviča, potomka kanova Velike horde, za Velikog kneza cele Rusije. Ovaj korak je bio deo političke igre koju je car igrao protiv boljara, iako Simeon Bekbulatovič nije posedovao nikakvu moć. Međutim, samo sa Čingizidom, Ivan Grozni mogao je izvesti takav trik.

Ulazak porodice Kučumov u Moskvu, 1599

Glavno zanimanje potomaka Džingis-kana u Rusiji bilo je ratovanje. Poznato je da su se početkom 17. veka 6 „sibirskih kneževa“ — iz porodice kana Kučuma, vladara Sibirskog kanata, koji je Moskva osvojila 1598. godine — borili u redovima ruske vojske protiv Poljaka. U 18. veku, za vreme vladavine Petra Velikikog, Džingisidi su izgubili svoj „carski“ status i postali obično, mada visokog roda, plemstvo. Najpoznatiji među njima bili su Mustafini, Čegodajevi, Čirikovi i Aničkovi.

Više o njima možete saznati na izložbi „Potomci Džingis-kana. Rusija i svet“, koja je otvorena u Muzejima Moskovskog Kremlja od 20. marta do 19. jula 2026. godine.