Ranko Gojković: Ivan Grozni, srbski unuk i prvi ruski car

Po muškoj liniji, očeva majka i baka Ivana Groznog, Sofija Paleolog, bila je čukununuka rođene sestre prvog srbskog cara sestra cara Dušana, Teodore Nemanjić, udate za despota Dejana. I preko kneginje Milice genealoški se prvi ruski car može povezati i sa dve srbske dinastije koje su nasledile nemanjićku dinastiju – Lazareviće i Brankoviće.

Desetog dana nakon rođenja naš junak kršten je u Troicko-Sergijevom manastiru od strane igumana Joasafa (Skripicina). Na presto Velikih kneževa ruskih stupio je samo 3 godine potom, 4. decembra 1533. godine, nakon smrti svog oca, velikog kneza Vasilija Ivanoviča († 4. decembar 1533. godine), Zbog maloletstva cara Ivana, njegova majka Jelena i njeni bliski boljari su efikasno počeli da vladaju državom. Krunisan je 16. januara 1547. godine, a umro je 18. marta 1584. godine.

Imao je samo 8 godina kada mu se upokojila i majka Jelena Glinska († 3 aprelя 1538 g.), i može se reći da je veliku ulogu u vaspitanju prvog ruskog cara imala njegova srbska baka, Jelenina majka Ana Jakšić Glinska, kćer vojvode Stefana Jakšića, a unuka vojvode Jakše, rodonačelnika ove znamenite srbske porodice. Anin otac Stefan Jakšić posle pada Smedereva nastavio je borbu sa Turcima kao plemić mađarskog kralja Matije Korvina, tako da je srbska baka Ivana Groznog bila trostruka plemkinja – srbska po rođenju, ugarska po ocu i ruska udajom za ruskog plemića Vasilija Glinskog.

Prvi ruski car je u vreme svoje vladavine u više navrata pokazao izuzetnu naklonost prema Srbima i srbskoj istoriji. Posle posete igumana Pajsija postao je i zaštitnik srbske carske lavre Hilandara pišući pismo Sulejmanu Veličanstvenom, u kojem je od turskog sultana tražio da zaštiti srbske manastire. Bio je to prvi diplomatski kontakt dve carevine na tako visokom nivou!

Ivan Grozni će u vreme svoje vladavine uzdići kult Svetog Save, srbskog ravnoapostolnog svetitelja do visina kojih nije udostojen ni jedan drugi svetitelj. Pouzdano se zna da je svetogorski starac Isaija 1517. godine poklonio Vasiliju III, ocu Ivana Groznog, Teodosijevo „Žitije Svetog Save“. Možda je to žitije uticalo i na nesebičnu pomoć koju je Vasilije III slao srbskim manastirima. Zabeleženo je da je pomagao Angelinu Srbkinju i manastir Krušedol, kao i manastir Sisojevac kod Paraćina. Prema ruskom istoričaru E. Sizovu, upravo je Teodosijevo „Žitije Svetog Save“ uticalo na Ivana Groznog i otud i freske u Arhangelskom hramu Moskovskog Kremlja, otud i tolika zastupljenost srbskog svetitelja u njegovom „Licevom svodu“.

Postoji i apokrifna legenda (istorijski neproverena) da je tajno iz Dečana doneta kruna Cara Dušana za krunisanje Ivana Groznog, a potom tajno vraćena u Dečane. Bilo kako bilo, duhovna veza Prvog Ruskog Cara sa srbskim ravnoapostolnim svetiteljem je nešto zaista jedinstveno. U Arhangelskom hramu Moskovskog Kremlja, Ivan Grozni, u čije vreme je freskopisan ovaj hram, posebnu počast je dodelio Svetom Savi. On je naredio da se pored svetitelja iz zajedničkog kalendara i svojih predaka-vladara koji se nalaze na 4 stuba, odslikaju i četiri „stranca“, što je predstavljalo svojevrsnu «potvrdu na carstvo». To su: Mihailo VIII Paleolog, koji je oslobodio Konstantinopolj 1261. godine od papskih jeretika, kao i sveti Simeon Mirotočivi, Sveti Sava Srbski i sveti velikomučenik kosovski Lazar. Time je Ivan IV demonstrirao, da vodi poreklo i od poslednjih Romejskih Careva, Paleologa i od Nemanjića. Na pomenutoj fresci (na najvećem, donjem delu stuba) Sveti Sava i Sveti Simeon Mirotočivi potpisani su kao „srbski čudotvorci“.

Na istom stubu sa druge strane, u trećem nizu odozdo, odslikan je i sveti knez Lazar čiji je kult u Rusiji takođe bio snažan i to je predstavljalo putokaz Ivana Groznog da su u Pravoslavnoj državi i Gospodari spremni da mučenički žrtvuju svoj život kao i njihovi podanici, za svetu veru Pravoslavnu.

I to nije sve, Sveti Sava je jedini dva puta odslikan u tom hramu, jer se njegova freska nalazi i u oltarskom delu Arhangelskog sabora. Svakako da je njegova baka, Srbkinja Ana Jakšić Glinska, imala značajnog uticaja na vaspitanje Ivana Groznog, koji je kao što vidimo veoma poštovao srbskog svetitelja i prema pojedinim letopisnim svedočenjima, Ivan Grozni je smatrao da je upravo zahvaljujući molitvama Svetitelju Savi on spašen od pogubljenja tokom ustanka 1547. godine.

Drugo grandiozno uzdizanje kulta srbskog svetitelja od strane Ivana Groznog vidimo u velikoj rasprostranjenosti njegovih žitijskih ikona, prvo u „Hronografu“ a potom u čuvenom „Licevom svodu“ (štampan tokom 60/70-ih godina HVI veka). U četvrtom tomu Licevog svoda koji je posvećen Nemanjićkoj Srbiji, od 160 slika, preko 100 je posvećeno Svetom Savi. „Licevoj svod“ predstavlja jedinstvenu u svetu istoriju sveta, od Postanja do perioda vladavine Ivana Groznog, u deset tomova sa preko 20 hiljada stranica i preko 17 hiljada minijatura. To je najveći knjiženi spomenik na svetu, sa više slika nego teksta. U Srbiji je pre par godina izašla knjiga „Sveti Sava u ruskom carskom letopisu“ koja govori o zastupljenosti Svetog Save u toj „Car-knjizi“ kako je zovu braća Rusi. Dakle, u ovom višetomnom letopisu, niko nije toliko zastupljen koliko srbski ravnoapostolni svetitelj! Da dodamo i to, da žitijske ilustracije u „Licevom svodu“ prevazilaze po obimu sve što postoji na tu temu u srbskoj srednjevekovnoj umetnosti!!! Zahvaljujući savremenoj tehnologiji, danas se i preko interneta može izučavati ovo grandiozno delo ruske kulture iz perioda vladavine Ivana Groznog.

Ivan Grozni je veliku pomoć upućivao mnogim srbskim manastirima. Tako srbski monasi sa Hilandara 1556. godine od Ivana Groznog dobijaju zavesu za Carske Dveri koju je izvezla lično njegova supruga Anastasija, na kojoj su pored ruskih svetitelja izvezeni i srbski svetitelji Sveti Sava i Simeon. Ta zavesa se i dan danas čuva u Hilandaru. Ivan Grozni je manastiru Mileševi poklonio pokrov za ćivot Svetog Save i čašu koja se čuva u Muzeju SPC u Beogradu.

U Ruskoj enciklopediji umetnosti, gde je obrađena i crkvena umetnost, nailazimo na podatak da se samo u hramovima Moskve nalazi 13 drevnih ikona Svetog Save Srbskog iz perioda vladavine Ivana Groznog.

Može se reći i da je srbski primer odbijanja Patrijarha Srbskog da ode na Florentinski sabor uticao i na kasnije držanje Ivana Groznog prema rimskim jereticima. Kada je papa Grigorije XIII poslao učenog jezuitu Antonija Posevina, računao je da će poklonima pridobiti sebi i ruskog cara. Car je papskog poslenika Posevina sa počastima primio u Starici 18. avgusta 1581. Godine. Posevin je tom prilikom uručio caru Ivanu papsko pismo i poklone (krst sa raspećem, brojanicu ukrašenu dijamantima i knjigu o Florentinskom saboru). Ali Antonije, pošto je imao tri audijencije kod cara (21. februara, 23. februara i 4. marta 1582. godine) i raspravljajući se sa carem Ivanom o pitanjima vere, nije postigao ništa, čak nije dobio ni dozvolu za izgradnju katoličkih kostela (hramova) u Rusiji.

Njegove polemike sa rimokatoličkim i protestantskim jereticima ukazuju na visoki nivo religiozne svesti i staju u red sa svetootačkim biserima u kojima se razobličava latinska jeres. Nekoliko izuzetno važnih zemskih sabora RPC održano je pod pokroviteljstvom prvog ruskog cara, počevši sa čuvenim «Stoglavim saborom» 1551. godine.

Kada govorimo o čisto državničkim dostignućima Ivana Groznog, možemo reći da je za vreme njegove vladavine u Rusiji postognuta ozbiljna centralizacija vlasti i značajno proširenje teritorije zemlje. Zakonik iz 1550. godine je ojačao centralnu vlast, ograničio je proizvoljnu moć bojara i uveo jedinstvene kazne za sve u zemlji. Ni na tome se nije stalo, već je u periodu 1555–1556. godine došlo do reforme lokalne samouprave koja je još više skratila samovolju lokalnih vlasti i dala ljudima više mogućnosti da učestvuju u upravljanju.

Stvaranje novog sistema upravljanja, preko vojne reforme, crkvene reforme ustanovljene na pomenutom Stoglavom saboru, do unifikacije ekonomskih mera i novčane reforme, svedoče o grandioznim promenama na bolje po pitanju unutrašnje uprave u ruskoj državi.

Što se tiče spoljne politike, može se reći da Ivan Grozni postavlja temelje Rusije kao svetske velesile. Pod Ivanom Groznim, površina države se skoro udvostručila — sa približno 2,8 miliona kvadratnih kilometara na 5,4 miliona kvadratnih kilometara. Pripojeni su Kazanjski (1552) i Astrahanski (1556) kanati, Čuvašija, Baškirija i deo zemalja Nogajske Orde. Počeo je osvajanje Sibira (Jermakov pohod). Ovo je osiguralo kontrolu nad trgovačkim putem Volge i otvorilo mogućnosti za trgovinu sa istočnim zemljama. Period njegove vladavine pokazuje i izuzetan procvat diplomatske aktivnosti ruske države, počeli su da se uspostavljaju i razvijaju odnosi sa Engleskom, Danskom, Nemačkim carstvom i nekim italijanskim gradovima.

Uprkos pobrojanim dostignućima, postoji mnoštvo mitova koji okružuju ličnost Ivana Groznog, a neki od njih ne samo da nemaju nikakve veze sa stvarnošću, nego ukazuju na neverovatnu mržnju prema ovom velikom državniku. Posebno su odvratne laži o ubistvu sina i o stravičnim razmerama terora.

Ko pokušava da istorijske procese tumači i kroz duhovnu prizmu, jasno mu je da je prvi ruski car bio grozan samo prema neprijateljima Pravoslavlja i neprijateljima ruske države, a u njegovoj zemlji i u njegovom narodu dugo vremena oslovljavan je kao «Ivan milostivi», čak tako potpisivan i ispod pojedinih freski u hramovima i sa oreolom svetitelja.

Nažalost, laži i klevete o Ivanu Groznom ukorenile su se u glavama mnogih ljudi još u 19. veku, zahvaljujući Karamzinu. Od tada smo uporno ubeđivani da je fikcija predstavljena u IX tomu Karamzinove „Istorije“ jedina istorijska perspektiva o ličnosti i vladavini cara Ivana Groznog. Knjiga mitropolita Jovana Sničeva „Autokratija duha“ bila je pravo otkrovenje za mnoge Ruse, koji su prvi put otkrili istinu o tom veličanstvenom i tragičnom vremenu i istinu o ličnosti prvog ruskog cara.

Ono što je važno za pravoslavnog čoveka jeste da trezveno ocenjuje istorijske procese i ne obazire se na duboko antipravoslavnu istoriografiju koja se forsira vekovima od strane Vatikana, masonerije i zapadnog faktora. Poznato je da je car Ivan Grozni bio poštovan u narodu, veličan u pesmama i epovima, koji su sačuvani u ruskim selima sve do početka HH veka. Dokazi o tradiciji javnih molitava na njegovom grobu u Arhangelskoj katedrali su sačuvani (zabeleženi u brošuri koju je sastavio rektor Kremljske katedrale 1916. godine). Prvi zadatak svakog sudije pre izricanja kazne jeste da razmotri dokaze tužilaštva. A ako su svedoci tužilaštva nepouzdani ili su zainteresovana strana, sudija mora, kao minimum, biti oprezan.

Iskustvo pokazuje da se procene vladavine Ivana IV Groznog često prave bez ikakve želje da se proučavaju, upoređuju i suprotstavljaju različiti izvori. Štaviše, kod nekih čak i sam predlog da se razmotre činjenice i dokazi koji razbijaju mit o krvožednom i svirepom tiraninu „Ivanu Groznom“ izaziva istinsko negodovanje. Navodimo samo nekoliko dokaza o vladavini cara Ivana Vasiljeviča Groznog, koje nijedan zagovornik teorije o „čudovištu na prestolu“ neće moći da opovrgne.

– Svaki istoričar arhitekture će potvrditi da je pod carem Ivanom Vasiljevičem crkvena arhitektura zaista cvetala; građene su crkve koje se smatraju remek-delima drevne ruske arhitekture (oko 50 hramova sagradio, u svakoj cigli morao se nalaziti urezan krst).

– Ništa više ne muči neprijatelja ljudskog roda od pravoslavnih manastira – duhovnih tvrđava u ratu za ljudske duše. Osnivači manastira su posebno poštovani, jer ovaj podvig zahteva izuzetnu hrabrost u duhovnom ratu i vatrenu ljubav prema Gospodu. Za vreme vladavine cara Ivana Vasiljeviča osnovano je 60 novih manastira. Ako ispitamo istoriju većine, ako ne i svih, ruskih manastira koji su nastali pre rođenja Ivana Groznog, ili su osnovani za vreme njegove vladavine, vidimo da je car Ivan Vasiljevič ili posebno pokroviteljski stavio prema manastiru, ili je manastir osnovan, izgrađen i ukrašen uz carevo učešće. Sam car Ivan Vasiljevič, u pismu bratiji Kirilo-Belozerskog manastira, piše o svojoj ljubavi prema manastiru i želji da se tamo u mladosti zamonaši. Takav stav prema monaštvu i revnost za osnivanje manastira govori o dubokoj veri i pobožnosti cara Ivana Vasiljevića Groznog?

– Posebna tema su duhovne himne i molitve koje je napisao Ivan Grozni. Najpoznatije među njima su stihire za praznik Vladimirske ikone Presvete Bogorodice, kojima RPC i danas slavi Caricu Nebesku. I kanon Arhangelu Mihailu. Poznati duhovni pisac i crkveni naučnik 19. veka, arhimandrit Leonid Kavelin je verovao da „carska dela“ zaslužuju da stoje uz drevne stihire i žalio je što nisu uključena u Službeni minej. Crkvene himne koje je car komponovao svedoče o njegovom izuzetnom talentu.

– Na kraju, treba istaći činjenicu da su poslanice Ivana Gorznog u ravni svetootačkog štiva. Svaki pravoslavni hrišćanin, pažljivo pročitavši njegove poslanice, ne može a da ne oseti toplinu njegovog srca, duboku molitvenost i istinsko razumevanje značenja monaškog podviga koje je posedovao prvi ruski car. Zbog toga pravoslavni ljudi ne treba da veruju u gluposti o caru Ivanu Vasiljeviču.

Srećan rođendan veliki Care!

[SABORNIK] [BRATSTVO]