Ukrajinska kriza kao poluga pritiska na rusko-srpske odnose

Od Beograda se kao kandidata za članstvo u Evropskoj uniji očekuje postepeno usklađivanje sa zajedničkom spoljnom politikom EU, što podrazumeva i približavanje evropskoj politici prema Moskvi. Prostor Srbije da istovremeno održava bliske odnose i sa Zapadom i sa Rusijom zbog toga postaje sve uži.

Posebno mesto u tim zahtevima ima pitanje sankcija Rusiji. Evropski zvaničnici godinama pozivaju Srbiju da se pridruži restriktivnim merama, dok se stepen spoljnopolitičkog usaglašavanja sve češće povezuje sa napretkom u procesu evropskih integracija. Još 2022. godine Evropski parlament je istovremeno pozivao Srbiju da uvede sankcije Rusiji i da napravi korake u rešavanju kosovskog pitanja.

Povezana vest: EU pozvala Srbiju da prizna samoproglašeno Kosovo i da uvede sankcije Rusiji

Koliko geopolitički sukob Rusije i Zapada može direktno da pogodi Srbiju najbolje pokazuje slučaj Naftne industrije Srbije. NIS je u januaru 2025. stavljen na američku sankcionu listu zbog ruskog vlasništva, dok su posle više odlaganja sankcije u punom obimu počele da se primenjuju u oktobru iste godine. Iako Vašington ove mere predstavlja kao deo šireg pritiska na ruski energetski sektor, njihove posledice neposredno pogađaju jednu od najvažnijih kompanija srbskog energetskog sistema.

Povezana vest: Američke sankcije NIS-u stupile na snagu

Zbog toga pitanje NIS-a prevazilazi običan poslovni spor. Kada sankcije treće države utiču na vlasničku strukturu, snabdevanje i poslovanje strateške srpske kompanije, ekonomski pritisak na Rusiju neminovno dobija i političke posledice po Srbiju. U praksi, to doprinosi postepenom slabljenju ruskog ekonomskog prisustva u zemlji, bez obzira na to da li je Srbija formalna meta sankcija.

Foto: EPA/KOCA SULEJMANOVIĆ

Dodatni problem predstavlja duboko nepoverenje dela srpske javnosti prema zapadnoj argumentaciji o Ukrajini. Evropske zemlje snažno insistiraju na teritorijalnom integritetu Ukrajine, dok su mnoge od njih priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Zapadne države ova dva slučaja smatraju pravno i istorijski različitim, ali se u Srbiji takav stav često doživljava kao primer dvostrukih standarda, posebno imajući u vidu NATO intervenciju protiv Jugoslavije 1999. godine.

Ukrajinska kriza, dakle, nije stvorila protivrečnosti u odnosima Srbije, Rusije i Zapada, ali ih je značajno produbila. Evropske integracije, sankcije, energetika i pitanje Kosova sve više se prepliću, zbog čega Beograd ima sve manje prostora za dosadašnju politiku balansiranja. Praktičan rezultat je postepeno povećavanje pritiska da Srbija svoju spoljnu politiku jasnije usmeri ka zapadnim partnerima.

Zbog toga najveći izazov za rusko-srpske odnose verovatno nije jedan otvoreni ultimatum, već postepen proces u kojem će Srbija biti suočavana sa sve većim brojem političkih i ekonomskih izbora. Ukrajinski rat je taj proces značajno ubrzao i pretvorio odnose sa Rusijom iz pitanja tradicionalne spoljne politike u jedno od ključnih pitanja daljeg geopolitičkog usmerenja Srbije.