Srpske kore za pitu od Moskve do Vladivostoka

U vreme dok se Nataša Videkanić školovala u Moskvi, primetila je da našim ljudima koji žive u Rusiji često nedostaje domaća hrana. Iako se mnogo naših prehrambenih proizvoda može naći u ruskoj prestonici, kore za pitu se nisu nalazile među tim namirnicama. A pite su ipak nešto bez čega se teško može zamisliti bilo koja balkanska trpeza.

Tako je počela priča o našim ljudima koji žive u Moskvi i bave se proizvodnjom kora za pitu. Svoje proizvode Nataša i njen muž prodaju od Moskve do dalekog Vladivostoka. Natašu pitamo kako su započeli proizvodnju u Moskvi?

- Pre 4 godine, dok smo još živeli u Beogradu, rešili smo da otvorimo proizvodnju kora za pitu, iako profesionalno nismo iz tih voda, ni ja ni moj muž. On je radio u banci, a ja sam držala kozmetički salon. Kada je postalo jasno da slabo ide posao u mom kozmetičkom salonu, prodala sam ga i taj novac uložila u mašine za kore.

Tradicionalna ruska trpeza je kao i srbska, trpela uticaje sa Bliskog istoka i Kavkaza. Ipak, kore za pitu i uopšte pite kakve mi imamo, nisu deo ruske kuhinje. Kome su onda zapravo najpre namenjeni vaši proizvodi, kako nalazite put do kupaca?

- Nismo uradili istraživanje tržišta i nismo znali da Rusi ne znaju šta su kore i ne znaju šta da rade sa njima. Ipak, imali smo informaciju da se u Moskvi prodaju, dosta skupe grčke kore. Polezeći od te informacije, odnosno pretpostavke, mi smo mislili da ćemo da uspeti sa mnogo nižom cenom, dobrim kvalitetom. Takođe, nadali smo se da ćemo Ruse da naviknemo na korišćenje tih kora.

Da li se bavite organizovanjem nekih prezentacija, da li i kako podučavate ruske domaćice da prave pite?

- Mi imamo samo proizvodnju, nemamo maloprodaju. Odnosno nemamo prostor gde bismo održavali te prezentacije, već smo napravili dva sajta na kojima se nalaze blokovi sa video receptima gde sam angažovala srpske kuvare da naprave video prezentacije na ruskom da bi ruske domaćice videle kako se prave naše pite.

Da li se bavite isključivo proizvodnjom kora ili imate još neke proizvode?

- Prve dve i po godine smo pravili samo kore. Međutim, pošto smo videli da mnogo njih, bez obzira na naše video recepte, ne zna da napravi nikakvu pitu, onda smo na tržište prošlog juna izbacili i pet vrsta gotovih, zamrznutih pita. Ove se pite dosta dobro kupuju, rado ih kupuju i Rusi i naši ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, koji žive u Rusiji. Imamo zeljanicu, pitu sa sirom, sa mesom i sa višnjama, burek sa mesom. Ovo je komercijalno pakovanje koje ide u radnje, supermarkete u plehovima za jednokratnu upotrebu.

Koliko je jednostavno, odnosno komplikovano naći kupca na ogromnom ruskom tržištu? Vaši proizvodi su našli svoje kupce čak i u dalekom Valdivostoku...

- Što se tiče prodaje, to nam je išlo jako teško u početku. Prodaju radimo sami, nismo angažovali nikakve menadžere, jer je to jako skupo u Rusiji. Taj deo posla uglavnom odrađujem ja. Svaki lanac ima svoj sajt, putem kojeg možete da pošaljete vašu ponudu i ja ustvari, to tako radim. I od 100 firmi, tek jedna ili dve na primer, uzmu da probaju naš proizvod. I ako im se dopadne, tako mi prodajemo naše proizvode...

Uglavnom ne prodajemo naše kore i pite u Moskvi. 95% naše prodaje ide po regionima, prodajemo širom Rusije, bukvalno do Vladivostoka. Nije tržište interesantnije u Vladivostoku, mislim da je upravo suprotno, da je u Moskvi mnogo bolje tržište. Ali, svaki trgovinski lanac u Moskvi traži da se plati „ulaz“. Znači, u startu morate vi njima da platite između ostalog i „retro-bonus“ da bi oni prodavali vašu robu. Po regionima to nije tako, tamo lanci jednostavno prodaju vašu robu.

Za kraj, recite nam nešto o mašinama koje ste pomenuli na početku. Koliko se razlikuje proces proizvodnje kora danas u odnosu na ranija vremena?

- Ranije su se kore u Srbiji pravile tradicionalno, razvlačile su se isključivo ručno na velikom stolu. Poslednjih desetak godina pojavile su se mašine koje potpomažu u tom procesu. I dalje je u tom procesu ključni faktor čovek koji mora da zna da razvlači testo, odnosno kore. Ali on to ne radi sad oko stola, nego radi na transporteru te poluautomatske mašine. Transporter prenosi kore ispod haube grejača gde se one suše.

Pod broj jedan - odlučujući faktor je brašno koje mora da bude najboljeg kvaliteta. Kora mora da bude elastična i upravo to isključivo zavisi od kvaliteta brašna. Mi smo jedno godinu dana u Rusiji tragali za vrstom brašna koje nama odgovara i sad smo se opredelili i koristimo isključivo brašno proizvedeno u jednoj konkretnoj fabrici.

Postoje industrijske kore, te grčke. To su kore koje se prave na automatskoj mašini. Kod nas, kao što sam rekla, čovek razvlači te kore i on sam šteluje debljinu kore i temperaturu.

Mi ne stavljamo skrob, dok se grčke kore posipaju skrobom da se ne bi lepile, jer se radi na automatskoj mašini. Skrob nije štetan po ljudsko zdravlje, ali kad ih ispečete, te kore, odnosno taj proizvod- pita ili baklava će biti žilava. U sastav naših kora ulaze samo potpuno prirodni sastojci- brašno, voda, malo soli. Mi ne stavljamo ni konzervans, nikakvu masnoću, za razliku od grčkih kora.

Jovana Vukotić,