Bolest i ideologija Fridriha Ničea, nemačkog filozofa

Simptomi: Manija  veličine;   Razaslao je  obaveštelja sa tesktom: „Kroz  dva meseca postaću  prvi čovek na Zemlji“; Tražio da  se skinu slike sa zidova jer je njegova kuća „hram „; Pomračenje uma (grlio se i ljubio s konjem na centralnom gradskom trgu, ometao gradski saobraćaj,  jaki  bolovi u glavi, neadekvatno ponašanje)

U medicinskom kartonu je pisalo da je pacijent Fridrih Niče  pio iz  čizme svoju mokraću, ispuštao neljudske krike, u bolničkom stražaru prepoznavao Bizmarka,pokušavao da zabarikadira vrata srčama polomljnjenog stakla, prostirao postelju po podu i tu  spavao, skakao kao jarac,  podizao levo  rame .  

Istorija bolesti: Niče je prežievo nekoliko apopleksičkih udara , patio od  psihičkog rastrojstva, poslednjih 20 godina života, (upravo  baš u tom periodu nastala su neka od njegovih najpoznatijih dela ko što je „Tako je govorio Zaratustra„) od kojih je čak 11 proveo u psihijatrijskim klinikama, a kod kuće se o njemu brinula majka.  

Njegovo stanje se stalno pogoršavalo: pred kraj života filozof nije bio u stanju da izgovri  dve-tri najobičnije rečenice.  

Ideologija

Pre svega  tu je ideja o nadčoveku  (ma kako to izgledalo paradoksalno, upravo ono skakanje kao jarac  i podizanje levog ramena  neki tumače kao postojanje nadmoralne, savršene ličnosti koja bitiše  s onu stranu  dobra i zla).  

Ideja novog morala (moral gospodara umesto morala roba):  zdravi moral treba da  podstiče i učvršćuje čovekovo stremljenje za vlašću, da produbljuje volju za moć .  

Savki drugi moral je bolestan i destruktivan.  

Ideologija fašizma: bolesni i slabi treba da nestanu, snažniji da pobede.

 

Branko Rakočević