Zoran Pavlović: O vešticama i Srbima

Sasvim je normalno da se narodi razlikuju, kao i ljudi. Jezik, pismo, vera, običaji, tradicija – sastavni su delovi identiteta svakog naroda. Ukoliko barem nešto od ovoga postoji u ljudima, može da se kaže da oni pored svog ličnog identiteta poseduju i nacionalni identitet, ili određene karakteristike koje ih razlikuju od pripadnika drugih naroda.

Bitan i najvidljiiji deo nacionalnog identiteta su praznici. Većina običnih ljudi ne zna da poseduje neke karakteristike koje ih razlikuju od drugih, ali se preko praznika identifikuje sa narodom kome pripada. Krsne slave i drugi verski praznici i razni datumi koji obeležavaju velike događaje iz nacionalne istorije, imaju veliki kulturološki značaj. Oni sabiraju ljude u zajednicu, čine ih ponosnim, ulepšavaju im često ružnu stvarnost. Praznici su momenti kada se porodica okuplja, kada se govori o lepim temama, kada se prinosi dar Bogu ili obnavlja gradivo iz istorije. Praznici čuvaju svest o pripadnosti narodu i Crkvi. Zato praznici predstavljaju značajan momenat u životu čoveka i naroda. Ali zato su praznici i na udaru novih svetskih poglavara.

U eri globalizacije postalo je moderno da se zaboravljaju tradicionalni, a prihvataju novi praznici, tuđi, nesvojstveni narodu kome se nameću. To je trenutno slučaj u svim delovima sveta, posebno u Evropi. Razni svetski dani svega i svačega, koji se skoro naredbodavno nameću, podsećaju nas da smo građani globalne svetske države, a komercijalni kultovi poput dana zaljubljenih ili osmog marta postoje zbog lake zarade. Velika marketinška promocija ovih datuma ima za cilj unificiranje različitih ljudi i naroda, što kao krajnju metu ima njihovo pretvaranje u bezličnu masu poslušnih i nesvesnih građana sveta. Međutim, uz razne svetske i komercijalne praznike, u Evropi sve više uzima maha i jedan drevni paganski kult slavljenja veštica. Njegovo slavljenje sigurno nije uzrokovano isključivo novcem, već više nekom dubljom, mističnom, antihrišćanskom simbolikom. Ovaj kult slavljenja tame je odavno ušao u zapadni svet, i sa njim Rimokatolička crkva nije uspela da se izbori. U poslednjih dvadesetak godina ulazi i u druge kulture, potpomognut velikom medijskom kampanjom.

kod Srba poriv da proslavljaju veštice? Tako nešto nikada nije postojalo na ovim prostorima, i zato čude pojave proslavljanja ovog „praznika“. Ali iako Srbima tako nešto u prošlosti nije bilo svojstveno, ono je u kratkom vremenskom roku postalo skoro deo kulturnog života omladine, sa tendencijom širenja. Osnovne uzroke ovoj pojavi možemo da pronađemo na više izvorišta.

•    Višedecenijski rad na uništavanju srpske kulture ima kao posledicu gubitak svesti o pripadnosti Crkvi i narodu. Komunizam je gradio novog čoveka, oslobođenog dogmatskih obzira, spremnog da u srećnu budućnost stupi bez moralnih stega kojima ga je „okovala“ Crkva. Taj novi čovek je postao Jugosloven. Nasilnim delovanjem preko školskog sistema i medija, komunisti su uspeli da promene duhovni kod srbskog naroda. Danas ima Srba kojima nije bitno kakve praznike proslavljaju. Mnogi su se vratili hrišćanskim običajima, ali je za deo njih to više praćenje mode nego ispovedanje žive vere. Neutemeljenost roditelja izrodila je nedovoljno vaspitanu decu, kojoj je svejedno da li je praznik hrišćanski ili ne, da li se slavi svetitelj ili veštica. Kao što su roditelji posle Drugog svetskog rata promenili hrišćanske običaje za antihrišćanske komunističke, tako su njihova neutemeljena deca spremna da lako prihvate nove antihrišćanske običaje umesto neutemeljenog slavljenja krsne slave ili uskršnjeg farbanja jaja čiju simboliku niko ne zna.
•    Idolopoklonstvo zapadnoj kulturi koje u izraženoj formi postoji od Titovog okretanja zapadu i prodora rokenrola, dobilo je nove manifestacije. I danas, kao i tada, među mladima važi deviza da je lepše sve što je strano, pogotovo ono što dolazi iz zapadnog sveta. Muzika, moda, filmovi, praznici – sve se kopira. Marketing surovo nameće samozaborav.
•    Sujeverje je specifičan problem koji postoji u srbskom narodu vekovima. Gladni duhovnog života, a neutemeljeni u pravoslavnoj veri, Srbi su stalno na meti okultnog. Nekada su to bile proste bapske vradžbine, a danas je ovaj vid antiduhovnosti, marketinški promovisan, dobio nove razmere, ostajući na antihrišćanskim osnovama. Prizivanje duhova zamenili su proricači sudbine, a u to društvo se odlično uklapaju veštice. Mračne odaje, ekscentrični kostimi, miris razvrata i „ludo zezanje“ do jutra dovoljno su primamljiv mamac za omladinu koja u sebi nema duhovni kompas.
•    Pogrešno tumačenje pojma sloboda predstavlja još jedan od razloga za proslavljanje veštica. Da li ovde uopšte može da se postavi pitanje slobode, kada se očigledno radi o slavljenju tame i zla? Ili to možda i nije tako zlo kao što se nekada tumačilo? Da li zlo može da bude predstavljeno kao dobro, i ako može, zašto ga zabranjivati? Pitanje tumačenja dobra i zla ključno je za razumevanje današnje civilizacije. Današnje čovečanstvo, pogotovo njegov omladinski deo, odvojeno od nekadašnjih moralnih načela koje su širile velike religije, ne ume da prepozna šta je dobro, a šta zlo. Sve je postalo slobodno, više nema morala, iz čega proizilaze razne društvene devijacije koje za posledicu imaju gubljenje smirenja i duhovne poremećaje. Reči Svetog apostola Pavla da je sve na slobodu, ali nije sve na korist, danas su potpuno zaboravljene.

Ono što je započeto u komunističkom sistemu, nastavilo se u liberalno-demokratskom. U kulturološkom smislu skoro da nije došlo do promena, bar ne suštinskih. Drugim rečima, umesto cenzure jedne partije koja je određivala šta i kako sme da se sluša, gleda i proslavlja, dobili smo cenzuru svih vladajućih partija u poslednje dve ipo decenije. Svejedno je koja od njih vlada kada sve vode prozapadnu kulturnu politiku, koju podržava njihov nacionalno nesvesni razum nasleđen od komunističkih predaka. Ako se to pomeša sa sujeverjem koje se nesmetano promoviše, i shvatanjem slobode kao neograničenog prostora za zadovoljenje najnižih strasti, dobija se omladina obučena u crno, sa đavoljim rogovima i veštičijim zubima.

Na početku 21. veka jedan drevni hrišćanski narod proživljava veliku duhovnu krizu, što nije ništa novo. Otkako su prvi Srbi primili veru u Isusa Hrista u njima traje borba dobra i zla, svetlosti i tame, hrišćanskog i antihrišćanskog, morala i nemorala. U toj borbi bilo je perioda kada je nadvladao hrišćanski uticaj, i perioda kada su Hristove reči bile na margini srbskog života. U poslednja dva veka liberalizam i komunizam su pojačanom propagandom dirigovanom spolja nastojali na sve načine da konačno preusmere Srbe protiv Hrista. Ali borba još uvek traje. Hrišćanski koreni su duboko urasli u srbsko tlo i naći će načina da ponovo donesu plod. Drugačijom kulturnom politikom, koja se neće pošto-poto naslanjati na preuzete uzore, koja će raskinuti sa praksom olakog zapostavljanja sopstvenih vrednosti i koja će omladini vratiti osećaj pripadnosti civilizaciji njihovih predaka, neki novi Srbi mogu da preusmere srpsku istoriju ponovo ka Hristu.