Iran: Teška voda

U novijoj istoriji Irana već je postojala epizoda kada je oružje za masovno uništenje postala obična voda. Tačnije, njeno odsustvo. Bivši ministar poljoprivrede Irana Isa Kalantari jednom je primetio u intervjuu da nedostatak vode za piće u ovoj zemlji veća je opasnost nego Izrael ili Amerika.

Problem vode za piće za Iran poslednjih godina zaista ima prvostepeni značaj. I posebno su neprijatne njegove posledice na granicama sa Avganistanom. Ovde osiromašeni seljaci i pastiri moraju da pomažu trgovcima narkotika i švercerima. A to je direktna opasnost po bezbednost zemlje.

Ali izvori ovih nevolja nisu samo u klimatskim promenama. Kada je u avgustu 1998. godine posle ubistva hiljada šita u gradu Mazari-Šarif, na desetine iranskih diplomata i novinara Iran pripretio režimu talibana ratom, mula Omar je naredio da se zatvore hidrocentrale Kadžaki na reci Helmand. Voda iz reke prestala je da stiže u susednu iransku provinciju Sistan-Beludžistan. Četiri godine ustave su ostale zatvorene. Posle prve godine u region je došla i suša koja je trajala čitavih 15 godina. Uginulo je na desetine hiljada grla stoke, hiljade hektara pašnjaka i bašti pretvorilo se u pustinju. Peščane bure sa dna jezera Hamun koje je presušilo raznosile su na stotine kilometara bolesti.

Talibani su otišli. Duga suša ove godine smenjena je pljuskovima. Ali problem je ostao. Pustinjski jugoistok Irana kao i ranije zavisi od vode tri reke koje teku sa teriotrije Avganistana. A vode u njima ima sve manje. I sada je glavni uzrok rast njene potrošnje u Avganistanu i realizacija hidrotehničkih projekata zamišljenih još 50-ih godina uz stranu pomoć.

Tako krajem aprila posle tromesečnog prekida obnovljen je indijski projekat — izgradnja brane Salma na reci Harirud. Kada krajem godine ona bude završena, obim vode koji stiže u Iran će opasti za 70% - sa 300 miliona do 87 miliona kubnih metara godišnje. Vode Hariruda hrane napajaju Mešhed. Od njih zavisi blagostanje tri puta više Iranaca, nego Avganistanaca. A na reci Farahrud uz pomoć Pakistana punom parom se vrši izgradnja brane Bakšabad.

Ali glavni projekat ostaje hidrocentrala Kadžaki. Kontrola njene izgradnje, bez obzira na zahtev predsednika Karzaja da se ovaj projekat večite izgradnje preda avganistanskoj strani, čak posle povlačenja američkih trupa ostaje u rukama SAD.

Šta više, mnogo nizvodnije Hilmenda hitno se rekonstruiše ništa manje zanimljiv objekat — brana Kamal Han koja je izgrađena još u 11. veku, srušio ju je Tamerlan i delimično je obnoveljena sredinom 20. veka. 2010. godine ovde od sredstava Agencije SAD za međunarodni razvoj USAID izgrađen je kanal Sikhazar dug 30 kilometara.

I tako voda sve tri reke koje teku u Iran uskoro će biti pod potpunom kontrolom avganistanske strane. Ne čudi što su mnogi smatrali sve što se dešava tipičnim ratom za vodu. Tako do nedavno sve napade talibana na brani koja se gradi proglašavali su operacijama specijalnih službi Irana. Smatralo se da oni na sve načine pokušavaju da ometu završetak izgradnje brana, kako bi izbegli zavisnost od suseda po pitanju vode i sačuvali svoje ekonomske interese u sferi isporuke električne energije u Avganistan.

Događaji poslednjih meseci su promenili tu predstavu. Kabul je izjavio o padu aktivnosti terorista u regionu izgradnje brana i rešavanju problema oko bezbednosti snagama avganistanske armije i policije. Šta više, u aprilu su obnovljeni iransko-avganistanski pregovori o sporazumu o podeli vodnih resursa.

Ma kako bilo čudno, ove promene nikako nisu vezane sa krajem suše. One su započele još pre obilnih aprilskih kiša. Prema mišljenju niza eksperata, stepen uzajamnog poverenja dve zemlje raste paralelno sa procesom pada uticaja stranih političkih savetnika, čiji je jedan od zadataka bilo očuvanje napetosti u svim sferama odnosa Avganistana sa Iranom. Ali izgleda nije pošlo za rukom još jednom posvađati susede.

Vadim Ferosovič,