Evropa u škotskim bojama

Španiju, zemlju koja preživljava tešku socijalno-ekonomsku krizu, potresaju i političke borbe. Masovne demonstracije na ulicama Barselone i drugih katalonskih gradova, kao i žestoki sukobi sa policijom, odgovor su na rešenje Ustavnog suda zemlje o obustavi važenja ukaza o sprovođenju referenduma o suverenitetu Katalonije 9. oktobra.

Predsednica građanskog pokreta „Katalonska nacionalna skupština“ Karme Forkadel već je saopštila da uprkos Ustavnom sudu i uzdržanoj poziciji katalonske vlade, planovi pristalica nezavisnosti neće biti promenjeni: „Bez obzira na sve, mi ćemo 9. novembra glasati, jer to traži većina Katalonaca“.

Diskusija o održavanju referenduma o nezavisnosti Katalonije postala je aktuelna pre nekoliko meseci, ali poseban impuls je dobila septembarskim referendumom o nezavisnosti Škotske. Ovde se ne radi samo o njegovom konačnom rezultatu, već o tome što je time bio napravljen presedan održavanja referenduma o samoopredeljenju dela teritorije države-članice EU. Pri tome, „centar“ je ranije pristao da prizna izbornu volju „pobunjenika“. Na kraju, plebiscit je održan, EU se nije izokrenula – a u drugim regionima „jedinstvene Evrope“, pretendentima na nezavisnost, postavljeno je logično pitanje: po čemu smo mi gori?

S te tačke gledišta, treba priznati da celi niz ovakvih regiona zaista ima ništa manje prava od Škotske da traži održavanje referenduma. Ključni faktori secesionističkog raspoloženja su: istorijsko iskustvo, etno-lingvistička situacija, socijalno-ekonomske protivrečnosti, uticaj spoljašnjeg faktora u svojstvu postojanja etničke „prarodine“. Na karti savremene Evrope ovi faktori postoje, ne samo u Kataloniji, već i u Baskiji (posebno ako se dublje pogleda baskijski problem u Francuskoj i Španiji), Korzici, Belgiji, severno-italijanskom regionu Veneto, Severnoj Irskoj, u Velsu, pa čak i u određenom stepenu u Bavarskoj.

U nizu slučajeva, može se čak govoriti i o istorijski veštačkim granicama savremenih država. Ne treba ići daleko u traženju primera: sedište EU - Belgija, objedinjuje Flandriju, koja govori holandskim jezikom, i Valoniju sa francuskim, podsetio je za „Rosiju Sevodnja“ predsednik predsedništva ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, glavni urednik lista „Rusija u globalnoj politici“ Fjodor Lukjanov:

- Tokom prvih decenija XIX veka evropski kontinent su potresale vojno-političke kataklizme. Proizvod toga su granice Belgije. S te tačke gledišta, ujedinjenje Flamanaca i Valonaca u okviru jedne države bila je proizvoljna odluka.

Poslednjih godina, pritivrečja između Flamanaca i Valonaca više puta su Belgiju bacali u ambis oštre unutarpolitičke krize, stvarajući smetnju formiranju funkcionalne vlade. Pri tome, u slučaju nezavisnosti Flandrije, ostali deo zemlje može da i ne postoji – prisajediniće se Francuskoj.

Međunarodno iskustvo poslednjih decenija svedoči da pristalice nezavisnosti, kao po pravilu, gube na referendumima. Dobar primer može poslužiti kanadska provincija Kwebek, koja govori francuskim jezikom. Krajem XX veka, tamo su bila održana dva neuspešna referenduma o nezavisnosti. Za to postoje ozbiljni, pre svega, ekonomsko-socijalni razlozi, objasnio je za „Rosija Sevodnja“ rukovodilac Centra za francuska istraživanja RAN Jurij Rubinski:

- Separatizam kao takav ima šanse. Ipak, njegove posledice kao u slučaju Kwebeka, Škotske ili Belgije, mogu biti veoma negativne, kako za one koji podržavaju nezavisnost, tako i za one koji to ne žele. Iskustvo je pokazalo da se takav razvod retko javlja bezbolnim.

Sa druge strane, ako se govori o kwebekskim separatistima, njihov trend im uliva nadu. Ako je 1980. godine protiv nezavisnosti Kwebeka glasalo 59,6% izašlih na birališta, to 1995. godine procenat je iznosio 50,6%. U toku su razgovori o trećem pokušaju.

Ipak, najupečatljiviji rezultati su bili dobijeni tokom održane u martu 2014. godine „ankete“ u italijanskom regionu Veneto, sa centrom u Veneciji. 89% učesnika se izjasnilo za stvaranje nezavisne „Republike Venecije“. Pri tome, pristalice nezavisnosti žele da sačuvaju za svoj region mesto u NATO i EU (isto kao i Škotlanđani), pa čak i valutu evro.

Petar Iskenderov,