Cenzurisani utisak na Zapadu

Tako je recimo Evropska federacija novinara poručila Srbiji „da bazdi na cenzuru“ kao na lošu rakiju, a na deo ocene Evropske komisije se brecnuo i sam premijer Vučić, ocenivši je neosnovanom. Međutim, ništa od navedenog nije tema ovog razmatranja, nego je to stanje medijskih sloboda upravo na samom Zapadu koji sebe smatra nedodirljivom moralnom veličinom na tom planu. Ali, da li je to zaista tako?

Ostavimo sada po strani čak i dobro poznatu činjenicu da se vojna komponenta evro-američkog koncepta uterivanja demokratije, poznatija pod nazivom NATO pakt, svojevremeno nije libila čak ni kompletnog „ukidanja“ Radio-televizije Srbije, i to u bukvalnom smislu reči, zajedno sa zgradom i ljudima u njoj, već se osvrnimo na nekoliko svežih primera koji baš i ne ostavljaju utisak da je Zapad idealno mesto na kome cveta medijsko cveće u hiljadu boja.

Dakle, za intelektualnu znatiželju prosečnog zdravomislećeg čoveka vrlo je golicljiv podatak da su sasvim nedavno američki mediji prekinuli prenos upečatljivog govora predsednice Argentine Kristine Kiršner u Ujedinjenim nacijama, čim je ona počela da snažnim argumentima kritikuje američku administraciju.

Takođe, kada je ovog leta režim u Kijevu dekretom zabranio emitovanje ruskih televizijskih kanala na svojoj teritoriji, sa zvaničnim obrazloženjem da „informacije sa tih TV kanala ne odgovaraju ukrajinskim i evropskim zakonima“, on se baš i nije suočio sa strogim pogledima briselskih zvaničnika, nego je štaviše nekako istovremeno dobio materijalnu pomoć sa Zapada da izgradi famoznu ogradu sa žicom na ukrajinsko-ruskoj granici, kako bi valjda i fizički sprečio prodor nepoželjnih informacija sa Istoka.

I naposletku, zanimljiv je i najnoviji slučaj cenzure reklamnih plakata globalne televizijske stanice „Raša tudej“ u Velikoj Britaniji, na kojima se inače ne nalazi ništa drugo, osim nekoliko tvrdnji zapadnih političara u vezi rata u Iraku, koje su se naknadno pokazale kao gruba neistina. Kao formalni izgovor za pomenuto cenzurisanje je poslužila floskula o navodnoj političkoj obojenosti, iako se na posterima radilo isključivo o pozivanju na alternativni način razmišljanja, zato što je po rečima urednice televizije „Raša tudej“, njen moto uvek bio da navede gledaoce da primete kada nema drugačijeg mišljenja u medijima.

I zato, ako bi se pred zapadnim auditorijumom vršila neka vrsta glasanja u cilju određivanja medijskog događaja koji je najviše obeležio protekli period, onda bi možda u toj konkurenciji pobedilo upravo prekidanje prenosa govora argentinske predsednice Kristine Kiršner u Ujedinjenim nacijama, ili možda ipak cenzurisanje plakata „Raša tudej“. To bi verovatno bio najveći utisak.

Autor: Ratko Paić