Stogodišnjica početka Prvog svetskog rata u Sremu (4)

Oslobođenje Stare Pazove  7.novembra   1918
 

Dana 7. novembra  1918. iz pravca  Beograda i Staru Pazovu  je ušla jedna manja pešadijsko-artinjerijska  jedinica  srpske vojske na čelu sa kapetanom Spasom Pavlovićem.

Pošto  su prethodno bili obaveštni o njenom dolasku i kratkom zadržvanju, Staropazpvčani  su joj priredili svečan doček na koji su došli i žitelji okolnih sela.

Narodono veselje u organizaciji inicijatvnog odbora u kome su se isticali  prota Simeon Aranicki, zatim veleposednik Nikola Petrović i učiteljica  Vukosava Šimić, sveštenik slovačke evangelsitičke  vere, Vladimir Hurban Validimirov,održano  je u centru sela, dugo je potrajalo  i nakon što je s pesmom i muzikom ispraćena jedinica kapetana Pavlovića prema Inđiji.
 

Zapisnici sa sednica Inicijativnog odbora

Narator: Prelistavam zapisnik sa sednica inicijativnog odbora  koji su činili   tadašnji  staropazovački  narodni prvaci, a formiran beše  radi dočeka jedinice  srbijanske oslobodilačke vojske  koja je u Staru Pazovu stigla u popodnevnim satima 7.  novembra 1914.   vukući za sobom i jedan top. 

Jesen je pozna već nastupila,  evo u okotbru,  ove 1918.  i Švaba je kapitulirao, austrougarska vojska se odavno povukla i iz ovih krajeva.

„Kad god došli ili naišli oslobodici,  dobro došli.  Ali bonje bi bilo što pre.  Staropazovčani ih od sreće dočekati ne mogu „,  čitam  na jednoj strani zapisinika koja  je skoro sva požutela ili izbledela, pa se samo neki fragmenti kao ovaj  nisu istrli. 

Sudeći  prema  sadržaju ovih zapisinika,  sednice  Inicijativnog odbora  održavane  su u više navrata u drugoj polovini oktobra  1918. ,  i to  u malom salonu hotela Petrovića u centru Pazove.  Sednicama je  predsedavao  gospodin Nikola Petrović,  veleposednik ovdašnji koji je zapisinike i potpisivao,  a zapisivala  je  Vukosava  Šimić,  učiteljica u srbskoj  školi, predsednica Kola srbskih sestara  koja je,  izgleda, pored  prote Simeona Aranickg vodila glavnu reč kad je u pitanju bio program dočeka jedinice  srbijanske   oslobodilačke vosjke.

Fragmenti iz reči prote Simeona  Aranickog

U zapsniku  od 19. oktobra 1918.  čije su  dve strane  zalepljene  jedna za drugu,  a ostale tri čitljive, zabeleženi su fragmenti iz  reči prote Simeona  Aranickog,  ali samo početak i kraj.

Kako treba da izgledaju dobošari

Prota Aranicki. . .  i dobošar treba  ne samo u cetru,  nego i  u drugim šorovima gde stigne,  da pročita  proglas incijativnog odbora koji će gospođica  Vukosava   sročiti,  a mi usvojiti.

Dobošar  treba da se pristjono obuče,  da bude izbrijan,  čist i potšišan i šajkaču da stavi na glavu kao,  što i dolikuje rečima koje će pročitati.  To su moćne reči,  srspke velike reči koje bude osećanja  i koje su naši preci još od Arsenija želeli da čuju.  Da su samo  dočekali da ih čuju,  lakše bi im bilo umrerti.

Vidite, gospodo moja,  i dobošar ulazi na neki način u zvaničnu svitu koja dočekuje oslobodioce,  on   najavljjuje njihov dolazak,  poziva narod da ih dočeka,  e,  to nije mala stvar.  To je istorijski čin.  Zato   ne sme da  se  klatara,  neuredan i pijan. Prepustite ga samo meni,  ja ću ga  naučiti i vežbati s njim,  ako bude potrebno,  a svi su izgledi da  hoće,  bez obzira što je on bistar čovek,  to je još bolje,  jer će lakše shvatiti“. 

I drugi dobošar se spominje,  onaj slovački

Što  se dobošara tiče,  njemu je posvećeno još pažnje u ovom zapisniku. Radi se  i o drugom  dobošaru koji će proglas čitati na slovačkom jeziku,  i za njega važe  ista pravila što se tiče izgleda i držanja,  osim što ne treba da nosi šajkaču,  a i šta će mu kad on ima  svoju slovačku kapu.
 

Vladimir Hurban (sveštenik slovačke evangelističke crkve): Ja ću se o tome pobrinuti,  ako mi ovaj časni odbor poveri.
 
Prota Aranicki:   Bez ikakve sumnje,  uvaženi kolega. Proglas   na slovačkom  će pisati neko od  vaših  prvaka,  hvala Bogu ima ko, možda  i Vi lično,  pošto Vas i književnička slava   prati.   Uostalom,   Slovaci,  kao što se zna,  a što sam dokumntoavo u svojoj  monografiji o staropazoavčkoj parohiji,  štampanoj  krajem 1911.  godine, većinsko  su stanovništvo u  Staroj Pazovi   i malo je izgleda da se to u doglednije vreme promeni. “

Promena teme

U zapisiniku nailazimo  na ime još  jednog učesnika: Nebojšu Rapajića,  ratara, koji je predložio da se u govoru na dočeku srpsksim oslobodiocima  spomene  kako je  već 10.  septembra  1914. srbska  vojska bila na domaku Stare Pazove čim je bio izvršen  proboj fronta na   Savi,  ali je bila prinuđena da se povuče pod udarom nadmoćnijih austrougarskih jedinica.

„Nebojša Rapajić dalje predlaže  da se u  pozdravnom govoru takođe spomene kako se ponašala austrisjka,  a posebno mađarska vojska u Pazovi i okolnim selima. “

Zapisničarka  konstatuje da predlog nije prihavćen,  „pošto  su to opštepoznate stvari,  „ a taj „dobar glas“ o austrugasrskoj vojsci  se provalači po svim mestima u Sremu.

Prota Aranicki:   Znaju to srspki vojnici i oficiri,  nagledali su se i  stravičnijih prizora za vreme ovog  dugog rata.  Osim  toga,  oni se neće  dugo zadržati kod nas,  moraju ići dalje,  širok je Srem. “

 U nastavku zapsinika  dalje soji:

„Gospodin Nebojša se ponovo javio za reč  s predlogom da  u  svom pozdravnom govoru na bini  glavni govornik bude prota Simeon koji  ne bi smeo da propusti da spomene  Pazovčane koji su  pobegli u srpsku vojsku i borili  protiv Austrougarske,  kao što su: Milan Dolinić, Joco Savić,  Petar Savić,  Marko Ivančević, Proka Rapajić, Miloš Tabaković, Miša Menđan,  Stanko Babin i drugi „.

Predlozi Krstivoja Čortana usvojeni

Zatim  sleduju tri strane zapsinika potpuno očuvane i čitljive,  na kojima sretamo još jednog novog člana Incijativnog odbora,   po imenu Krstivoja Čortana,  veletrgovca.   Sudeći  prema  onome što je ušlo u zapisnik, ovaj veletrgivac pazovački uživao je veliki  ugled,  bi je dobro obaešten o svim zbivanjima u Pazovi,  posebno na  samom početku rata,  zato je,  kao  se u zaspiniku precizira,  „ustao i zauzevši pozu govornika koj ima i hoće  nešto značajno da saopšti prisutnima,    rekao:
„Gospoda moja draga,  želim da  vas podsetim kako je sednica ovog inicijatovniog odbora prvi slobodni skup  nas, pazovačkih  izabranika od pre početka rata. Prilika je  zato,  poštovana gospodo,  da se na njemu spomenemo terora koji su srbski dušmani vršili prema istaknutim Srbima,  Pazovčanima, a što se mora zabeležiti ako ne nigde drugo,  ono  za početak u ovoj časnoj knjizi,  našem zapisniku koji tako prilježno,  kao uostalom sve čega se prihvati, vodi naša učiteljica Vukosava Šimić. Zato su sve reči ovde izgovorene i pod pritiskom radosnih osećanja koje naviru u  svima nama, a koje učiteljica zabeleži, verodostojne  i takve treba da ostanu za naše potomke. 

Najpre bih hteo da upitam,  pošto nam to prota nije saopštio da  li  se planra da se za časne i hrabre oficire priredi svečana večera u ovom salonu ?“

Nikola Petrović:  Ja takvih sazanja nemam,  a sva obaveštenja smo dobila na način koji ovde ne bi bilo pristojno da   objašnjavamo.  Mi ćemo u svakom slučaju pripremiti jela i pića za sve i oficire i vojnike,  a častićemo ih i pojedinačnim poklonima koje će prikupti  članice Kola srbskih sestara.

Prota Aranicki: Koliko se ja razabiram  u  ovaj oslobodilački pohod,  jedinica kapetana Pavlovića će nakon kraćeg zadržavanja nastaviti put prema Inđiji. Mi ćemo,  naravno,  sve učiniti da njihov boravak među nama bude što duži. Ne mogu reći da mi je sasvim jasna svrha pitanja uvaženog gospodina Čortana. 

Kako je austrijska vojska internirala dva najuglednija Pazovčanina-protu  Simeona Aranickog i veleposednika Nikolu Petrovića

Krstivoj Čortan: Mislio sam da na svečanoj večeri što je moguće kraće (ako je tako nešto uopšte moguće) upoznamo gospodu starešine srpske oslbodilačke jedinice,  kako je austrougarska vojska  odmah na početku rata internirala naša   dva  najčestitija,  najzaslužnija i    najuglednija građanaina. A to su,   što je svima,  nama dobro  poznato,  gospoda Nikola Petrović i prota  Simeon Aranicki, ja sam dužan da ih spomenem  ne obazirući se na  to što su prisutni večeras  s nama i zajedno pripremamo doček oslobodiocima.

Prota Aranicki:  Ajde de sad, da vidimo  najpre kako ćemo urediti da doček srpske vojske  bude što srdačniji,  lepši,  bogatiji i što,  je važno da to traje što kraće,  jer su vojnici umorni i pospani i žure na konačište, koje je,  najverovatnijne po planu pohoda u Inđiji. “

Zapisničarka ne propušta  nijednu pogodnu priliku   da  zbeleži sve što se zbilo na smoj sednici:

 „Onda su nekolicina  zamolili protu Simeona da opriča kako se to desilo kad su ga uhapsili na samom početku rata,  a prota nije imao kud,  nego je ipak,  iako nerado, pristao,  „podvučeno je u zapisnku u kojemu se dalje može pročitati:

Prota Aranicki: Nema  tu šta novo da se divani,  sve je poznato,  sve ste odsvno čuli.

Nekolicina: Čuli jesmo kao i cela Pazova,  ali ovo je prva prilika da slobodno ispričate kako se zapravo to desilo.

Prota  Aranicki: Ovako je to bilo.

Već 6. avgusta četrnaeste  banuše u hram Svetog proroka Ilije  dva žandarmerijska  kapetana sa šest žandarma da  u njemu traže sakriveno srpke oružje pa čak i bombe,  Bože pomozi.  Sve su ispreturali i u crkvi i u mom stanu  derući se pri tom što ih grlo nosi: “Ako išta nađemo,  ubićemo  odmah obojicu, “ misleći na mene i  mog prijatelja,  uzornog uitelja i velikog Srbina   Rada Mandića,  ali se na tome ne bi stalo nego bi pred streljački stroj izveli i ostale viđenije Srbe,  Pazovčane. 

Pošto ne nađoše nikavo oružje,   odoše još besniji nego što su došli. Ali  na tome se ne završi.  Kroz desetak dana,  ili tačnije 15.  avgusta,  dođoše  žandarmi po mene i učitelja  Rada,  lično ih je poslao general njihov čija  je komanda bila u Hurbanovom parohijskom dvoru  i general lično tu bio smešten i odatle se upravljalo životima mnogih Srba,  dođoše,  vezaše nas i odvedoše u zatvor u Petrovaradin.  Tu  naiđosmo na odabrano društvo:  sve srbski rodoljubi,  bolji od boljega. 

Iako  su me   za četiri godine, koliko je od tada prošlo,  mnoge nevonje snalazile, ne mogu zaboraviti naše odabrano  robijaško društvo iz Belegiš sa kojim smo kao  i sa ostalim čestitim sinovima srspkog naroda zajedno čamili u Petrovaradnskom  kazamatu: paroha  Đoku Nedeljkovića, učitelja Stevana Dinčića, ratara Lazara Đukića. ”

Svi ne trepnuvši slušaju protin divan

U zapisniku  možemo pročitati kako  su svi prisutni ne trepnuvši  slušali protin divan,  iako su im mnogi fakti,  ako ne i svekolika zbivanja koja se odnose  na ovaj slučaj,  delimično,  ili čak  u potpunosti bila poznata. 

Zapisničarka Vukosava je  „nakitila“ svoje zapise kao da se radi o nekoj drami sa napetim iščekivanjem događaja tokom dalje radnje,  a ne o šablonskom zapsivanju  onoga što se govorilo na nekoj sednci,  pa makar ona bila i sednica inicijatvnog odbora Staropazovčana okupljenih radi dočeka  jedinice sbijanske oslobodilačke armije koja uskoro stiže u njihovu napaćenu varošicu,  ili selo,  nije se  sa sigronošću moglo razabrati šta je.

Sudeći prma ovim zapisima,  dalji tok sednice posle izlaganja prote Simeona tekao je ovako.

Šta se desilo Nikoli Petroviću,  veleposedniku

Vukosava Šimić: Kad je prota Simeon bio tako ljubazan da nam ukratko izloži šta mu se sve dešavalo na početku vojne i šta je prepatio,   usuđujem se da zamolim našeg  uvaženog  srpskg prvaka, gospodina Nikolu Petrovića,  da nam i on ukratko  opriča šta je doživeo na početku vojne.

Nikola Petrović:  Svima ovde prisutnim je poznato,  a posebno Vama,  gospođice Šimić,  da ja nerado pričam i onome što se danas zbiva,  a kamo li o onom što mi se događalo pre tri,  četiri godine.  Bogu sveišenjem hvala, eto,  pretekao sam,  iako sa velikom ranom na srcu zbog gubitka sina Paje,  ali  se je sve prošlo,  i  ostadoh živ,  što me raduje,  jer mogu da zajedno s vama dočekam srpsku oslobodilačku vojsku.

Vukosava Šimić: Onda ćete meni dopustiti  da ispričam što znam i sve ću to uneti  zapisinik,  kasnije,  po  sećanju.  Vi ćete  i u svojstvu overivača zapisnika,  a posebno kao junak ove priče,   ispraviti  sve moje greške,  na čemu ću Vam biti veoma  zahvalna ne samo u ime svoje i ove gospdode  ovde,  nego i u ime pokoljenja Srba koja budu naišla,  nekad, možda,  na ove zapise i saznaju nešto više  o  stradanju Srba u našoj Staroj Pazovi na početku vojne,  u leto 1914.

Nikola Petrović:  Svakako,  svakako m gospođice učiteljice,  ali poznajući vaš obim znanja i sistematčnost  u izlaganju,  čak i kad ste uzbuđeni, ne verujem da će  biti potrebno bilo što ispravljati ili dopunjavati.

Vukosava Šimić:  Hvala Vam na tim rečima,  ali molim vas, gospodine Petroviću, da me ne terate da crvenim. (Veselo,  iskreno  raspoloženje, oživljavanje među prisutnima).

Vukosava Šimić (posle kraće pauze,  nakon što su se prisutni umirali,  nastavlja): 

Kao što je svima  Pazovčanima,  a ne samo njima,  nekom manje,  a nekom više,  pozanto, odmah po objavi mobilizacije uhapšen je gospodin Petrović. Vlasti su dobro znale koga hapese: najbogatijeg i najuglednijeg Srbina među nama, što im je i bio cilj, da nas obezglave,  da potonemo,  da  se uplašimo, da povijemo glave, jer kad su utamničili Nikolu Petrovića i protu Simeona Aranickog, šta mi drugi  možemo očekivati? Milost, oproštaj (za šta),  hrišćansko milosrđe? O, ne,  to su za srpske dušmane suviše skupcena osećanja da bi ih ispoljavali,  a ne samo žrtvovali za tako njima  omražene Srbe. 

Ko beše,  moja gospodo,  taj  staropazovački Srbin koga prvog uhapsiše po naređenju generala  koji se zalogorovao  beš u  svešetničkom dvoru Hurbanovih  i odatle slao patrole žandamerije u lov na viđenije Srbe?

To beše niko drugi nego svima nama dobro pozanti gospodin Nikola Petrović,  veleposednik ovdašnji i na  našu sreću i zadovoljstvo ovde danas prisutan među nama. On je   decenijama  predsednik pravoslavne  crkvene opštine u Staroj Pazovi, , direktor Srpske banke (Novčanih zavoda),  vlasnik Slankamnačke banje,  Vladin zastupnik u Zemanjskom saboru  u Zagrebu.

Koja je privredna,  finansijska,  politička ličnost  u ovom delu Srema bila značajnija od njega ? Nijedna.  Zar mu asutrijske vlasti nisu prećutno dozvolile da u vrme balaknskih ratova 1912-1913  nesmetano liferuje obuću za srpsku vojsku? Jesu.

 Ali zašto su to učinile,  otkud najdenom tolika blagorodnost prema Srbima koji se bore za slobodu  ratujući protiv osmanlijskih zavojevača,  odlučni da ih posle pet vekova ropstva konačno proteraju sa svete  srpske zemlje.  ?Zato da ga imaju u šaci i prvi put   kad  im se za to ukaže prilika da mu daju  do znanja  kako mu to nikad nisu zaboravili. 

Na  tu priliku nisu morali dugo da čekaju:   samo nepune dve  godine,  i kad se  na samom početku vojne austrijska kolona beše uputila  južno od Zemuna,  uhapsiše  našeg,  pazovačkog starešinu srbskog,  Nikolu Petrovića.

A šta je dalje bilo,   ispričaće nam na našu veliku molbu sam gododin Petrović.

Nikola Petrović:  I kad bih hteo,  nisam u stanju da odbijem ovako ljubazno sročeni zamolnicu  uveren da je upućena u ime ovog mnogo poštovanog,  po moralnim vrendostima visokog,  iako brojno nevelikog staropazoavčkog gospodstva. 

Ovako je bilo,  ukratko da ispričam.

Uhapsiše ne samo mene,  nego  i sina mi Paju,  studenta koji beše došao iz Beča na ferije u Staru Pazovu. Jedinica austrijske vojske koja se kretala  južno prema  Zemunu uhapsila je osim nas dvojice još i poveći broj srspkih prvaka iz Srema.

 Da nabrojim nekolicinu iz te kolone u kojoj smo bili vezani po 2i2. Beše  tu Jovan Ljubiša,  trgovac iz Nove Pazove,  pa Dušan Popvić,  sveštenik iz Obreža, te Mita Dimitrijević,  blagajnik iz Zemuna,  onda neki Maksimović,  ime sam mu zaboravio,  učitelj iz Surčina, pa dr Svetislav Turoman,  opštnski lečnik iz Nove Pazove.  (Zastane,  teško dišući). Meni i mom sinu Paji pripade čast   da budemo na čelu te dugačke,  tužne povorke  vezanih izbezumljenih Srba,  vezanih u parovima,  sve dva po dva.  (Duža pauza)

Vukosava Šimić:  Ako biste mogli da nam kažete šta je danje bilo,  gospodine Petroiću. Znam da vam je teško,  ali ova prilika da čujemo  autetično svedočenje o stradanju Srba  iz našeg kraja ne ukazuje se tako često.

Nikola Petrović:  Šta će biti ?Poslaše nas u internaciju u razne krajeve Austrougarske. Mene i Paju zajedno sa još nekim interniraše u Komoran.

Šta smo sve na samom putu preživljavali,  da vam i ne pričam.  Ponižavali su nas,  ćuškali,  psovali,  gađali paradajizom,  pokvarenim jajima. . .  U internaciji  u Komoranu   smo dugo čamili,  a onda nas puste  u Beč,  sina Paju uzeše u vojsku i nemade sreće no poginu na frontu prema Rusiji. “

U salonu nasta tajac

U zapsinku je dalje stajalo kako je posle ove kraće ispovesti g-dina Petrovića u salonu nastao tajac,  „da bi se i let muve čuo  kao ozvučenje „.

U knjizi zapsinika je posle ovog zapisa ceo jedan list ostao prazan,  moguće da ga je zaspiničarka preskočila,  pošto se na narednoj strani nastavlja logički sled Petrovićeve ispovesti  koju je prota Aranicki  prokomntarisao ovako:

Prota Aranicki: Važno je još jdnom ponoviti kad je reč o 1914.  godini i dobro  utuviti  da u Staroj Pazovi na početku rata  nije bilo ubijenih Srba,  pošto  srbska vojska nakon prelaska Save nije ulazila u samo mesto, već je stajala ispred samih njenih kapija. Ali to ne znači da su Srbi  Staropazovčani bili pošteđeni mučenja,  o čemu smo upečatljivo slušali od gospodina Petrovića i gospođice  Vukosave,  a i moje svedočenje je,  nadam se,  doprinelo ratsvtljavanju teške atmosfere koja je tada vladla u našoj varošici.  

Obavezn pravac za Srbe:  internacija ili gubilište

Pri ovome,  draga gospodo,  ne smemo smetnuti s uma  da se od prvih dana udara na Srbiju generalštab Tršćanskog  nalazio u Staroj Pazovi,  a sam genral je „stolovao „ u parohijskom dvoru moga uvažemog kolege slovačkog  evangelsitičkog sveštenika Hurbana,  ovde prisutog među nama na sedenici Inicijativnog odbora za doček oslobodilačke srpske vojske.


I upravo ovamo,  u Staru Pazovu,  tokom celog trajanja vojne,  austrougarske vlasti su dovodile na stotine i stotine inteligenata,  ništa manje i ratara,  trgoavca zanatlija.

Šta su radili s njima,  pitate se vi ?

Šta bi drugo mogli, nego da ih omdah odvedu  ili na gubilišta ili u internaciju,  to su bili putevi kojima su Srbi jedino mogli da se kreću.  „



„ Svi prisutni jednodušno prihvataju ovu doborodošlu sugestiju“,  navodi se u zapisniku,  u mkojemu je dalje napisano:

Zapisnik.  S brda,  s dola

„Onda  se prešlo na čitanje progalsa koji je  sročila učiteljica  Šimić,  a koji se prilaže u prepisu iz ovaj zapisnik.“

Nikola Petrović: neka gospođica učiteljica pročita  proglas da čujemo kako ga je nakitila,  a ne da samo prota zna o njemu.

Učiteljica Vukosava:  Ovo je samo predlog,  pa vi izbacite ono  što  smatrate da je suvišno i neprikladno za jedan ovakav proglas.

Prota:  Dede,  samo vi  gospođice čitajte,  pa ćemo  ga  potom oceniti.  Valjda i vi tako  najpre propitujete svoje đake,  pa ih tek onda ocenite   (Smeh,  veselpo raspoloženje u salonu).

PROGLAS

Vukosava  Šimić  (čita  predlog proglasa ):

„Srbi i Srpkinje,  Slovaci i Slovakinje,  žitelji Stare Pazove i okolnih joj mesta. 

Slučaj je hteo, a slučaj mnogo hoće, da nas je u poznu jesen ove, 1918.  godine, ogrejalo sunce  jačinom sjaja svoga koju dosad nije posedovalo,  ili  ga bar nije ispoljavalo sa ciljem da obasja  usnule duše i zagreje ohlađene nade srspskog življa u Sremu.

Danas  nam u naše drago selo,  napaćeno i  u Velikoj vojni   iznureno i ojađeno,  a ponajviše od predugog čekanja slobode,  od kojeg nam zamalo i poslednja nada umalo ne iskapi,  stiže „lijepa,  draga,  i sveta svoboda „ koju na bajonetima i hiljadama žrtava izvojevaše stradalna naša braća iz Srbije,  postojbine naše mile.  A danas nam je predaje na  čuvanje uz svetu,  zavetnu veru našu,  jedinca slavne srpske vojske koja će kroz Staru Pazovu proći  i malo se u njoj zadržati dne 7.  novembra ljeta gospodnjeg  tekućeg, to jeste 1918.

Zato izađimo  tog dana u centar Pazove  već oko   podneva  da dočekamo srpske tiće,  Jugoviće, koji donosee baklju slobode i  poklanjaju nam je da trajno bude upaljena u   našem kraju. 

Mešovita  peašdijsko-artiljerisjka jedinica  koja u svom sastavu ima žive sile i borbenog oruđa baš onoliko koliko je potrbno,  stiže  urečenog iz pravca Beograda. 

Zato pohitajmo na raskrnsicu puteva za Zemun i Kupinovo, naprvimo živi špalir radosti i cveća,  poznog jesenjeg ko ga ima,  da  kroz njega prođu oni div- junaci koji su pune četiri godine prolazili kroz oganj dušmanske vojske, boreći se  i za našu slobdu. 

Daje se na znanje da  ćemo posle susreta sa oslobodiocima svi zajedno krenuti u centar Pazove  na opštenarodno veselje i dočekati oslobodioce već  kako slovenski  valja i trebuje.

Krenimo veliko nrodno kolo,  srbsko i slovačko,  tako   da je u stanju da  okruži i Frušku i Avalu, zaigrajmo naše najveselije igre,  neka zasvira muzika srbska,  slovačka, ciganska,  neka razgali srca srbskih vojnika,  ratnika bez straha i mane, koja su se za svoj narod stezala  u  krvavim bitkama pune četiri godine!

Neka osete svakim darmarom  svog junačkog bića kako Srem voli,  poštuje,  pamti svoje oslobodioce darujući ih najlepšim darovima svoga bića,   najlepšim željama   koje uspevaju jedino u pitomom, kićene ljubavnju,  pesmom, igrom,  muzikom -  Sremu ! 

„Bez izvora nema vode,  nema vode,  / ni živta bez slobode !„

Živelo Njegovo kranjevsko veličanstvo  Petar Prvi KARAĐORĐEVIĆ !

NEKA ŽIVI  PRESTOLONASLEDNIK  ALEKSANADAR KARAĐORĐEVIĆ, VOJSKOVOĐA SVETSKOM SLVOM OVENČAN!

U Staroj Pazovi,  oktobar 1918.   
 
 Inicijativni odbor za doček i  odavanje počasti srspkim oslobodiocima

Prota Aranicki:   Aferim,  učiteljice.  A samo bih ja ovom prilikom izostavio  one stihove kojima se proglas  završava o vodi i slobodi.  Nešto su nam česme  u Pazvi popustile poslednjih meseci,  slavine su sve oskudnije,  a slično je i u okolnim mestima,  baš u Golubincima i Vojki,  pa će se,  možda, naći poneki paor  šaljvčina koji te stihove   ne razme sasvim  dovodeći ih u vezu sa nestašicom vode u bunarima,  vadeći se da ko bajagi nisu dobro čuli: “Kad  ni dodsd nismo imali vode,  kakva li nas  presušenja tek očekuju na slobodi „!

Ne pozanjete vi dobro naše Sremce,  uvek se nađe, ako ne nekolicina,  ono svakako pojedinac, šeret koji je spreman sve da izvrne“.  (Prisutni shavtiše protinu primedbu kao šalu i započe dug aplauz,  sad  se više ne zna da li Proglasu učiteljice    Vukosave ili protinioj  šali. )

Nikola Petrović predloži da se proglasi na srbskom i slovačkom što pre štampaju i izlepe kao objave  na isturenim mestima u selu 

Precizna zaduželja –mobe za pripremu  dočeka

Na  četiri  strane  zapisnika,  inače dobro očuvane,      precizno su  navedena  zeduženja oko 30.  osoba (spisak zaključen rednim brojem 34. ) svih ljudi i žena,  Srba i Slovaka kojima je Inicijiativni odbor poverio  izvršenja pojednih poslova,  vrlo precizno zavedenih sa kraćim opisom tamo gde je bilo potrebno dopunsko  objašnjenje.

Sva zaduženja su razvrstana u kolone pod nazivom „moba „,  najčešće su po dve osobe,  a u zduženju pod nazivom „moba za binu „, navedeno je pet imena za različite sastavne delove  posla:  nabavku dasaka, prevoz do centra,  postavljanje, , dekoracija i prekrivanje kulisa ćilimima, izrada malih stepeništa sa ogradom „ za  penjanje i silaženje“.  Pored imemna učesnika svake mobe,  ispisana je napomena:  „obavešten, prihvatio“.

Deo drugi.  Doček i ispraćaj kapetana  Pavlovića 7.  novembra 1918.  u centru  Stare Pazove

Događa se centru Stare Pazove.  Studen jesenji dan,  nije za slavlje pogotovo ne napolju.  Ali to  ne smeta velikoj masi sveta  koja je prekrila ogroman prostor   ispred Novačanih zavoda i  stambene kuće Petrovića  i već stima igra,  peva,  svira,  poskakuje,   služeći   se kuvanim  vinom  i rakijom. Vide se i nekoliko šatri, diže se i širi dim za roštilj za meso,  peku se i lepinje,  gužva je i cika kao na vašaru,  a veselo kao na nekoj ogromnoj svadbi  bez odabrnih svatova na koju su svi pozvani.

Ispred same stambene kuće Petrovića postavnjena je poveća bina od dasaka  čije su kulise sa sve tri strane prekrivene ćilimima,  a na pročelju su obešene fotogarfije velikog formata  Kralja Petra i prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića  koje će kasnije krasiti zidove svih državnih nadelšatva u Kraljevini Srba,   Hrvata, Slovenaca.

Preko cele strane  kulise svečane tribine iznad  vladarskih slika na belom platnu crvenim,  krupmnim slovima je ispisano: “Slava junačkoj, pobedičkoj srbskoj vojsci“.  

Ispred svečane  tribine  počasna strža uglednih građna Srba i Slovaka u narodnim nošnjama i naverovatnije odbarana poveća grupa žena,  dece i ljudi od kojih neki drže trnnsparente sa parolama“Živeo srbski kralj oslobodilac Petar Karađorđević!“ „Slava palim srskim junacima „! „Neka živi prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević!“. . . .

Ispred bine odjednom  gužva.  Readri se trude da  potisnu masu sa staze   koju narod posipa jesenjim cvećem a kojom prolaze  tri oficira  srpske  u pratnji  staropazoavčkih  narodnih prvaka  drvenim stepenicama   sa pet stepenika prekrivenim  stazom penju se na binu,  na kojoj se odmah uočava kapetan Spasa  Pavloić koji prolazi napred,  a iza njega ostaju dva oficira:  poručnik i potporučnik.  Prepoznaju se pored njih prota Simeon Aranicki, Nikola Petović,  pan farar Vladimir   Hurban,  Vukosava Šimić i još dva –tri ugledna pazovčanina.  Tu   je omanja grupa devpojčica i dečaka u srbskim i slovačkim narodnim nošnjama. Muzika nekoliko narodnih orkestara neprestano teršti,  odjekuju uzvici.  „Živeli  srbski oslobodioci“,  „Slava Srbiji „,  Neka živi kralj Petar“,  „Živeo prestolonaslednik Aleksandar“.

Pozdrvni govor prote Aranickog

Čelu bine prialzi prota Aranicki i pošto je nekoliko  minuta sačekao da se masa umiri i muzika utihne,  obratio se narodu ovim rečima:
„Braćo Srbi i sestre Srpkinje,  draga naša braćo Slovaci  i sestre Slovakinje,   danas,  7. novembra  je kod nas u Pazovi ceo dan,  dan svanuća.

Zora  je rešila i rešava da nam ceo dan traje,  kako bi smo sa što više sjaja  dočekali naše oslobodioce.

Kapteanu srpske herojske vojske Spasi Pavloviću,  koji nam je sa svojom jedinicom doneo slobodu,  naš duboki slovenski poklon.

Sunce nije moglo da nas obasja ranije,  imalo je preča posla iznad Cera,  Maljena,  sjajilo je izand naše herojske vojske na Kajmakčalanu,  Mačkovom kamenu,  nije ih ostavljalo tokom albanske golgote,  bilo je  s njima na Krfu, osvetljavalo  jedini put kojim su morali da prođu srbski heroji,  put kojim retko ko ide,  put stradanja,  i patnje,  pogibija,  ali to je naš,  srbski put,  put pobednika.

Sunce je bilo jedini  putokaz  našoj  vojsci u daljini i tuđini,  a gospod jedini njen zaštitinik i savetodavac koji je nikad nije izneverio. 

Sunce grejalo -ne grejalo,  ono je za našu vojsku  uvek grejalo.

Zato neka žive i ime nek im se spominje dok je sveta i veka. 

Jer je i nas ogrejalo u Staroj Pazovi,  danas,  7.  novembra ljeta gospodnjeg 1918.  idući iznad srpske vojske,  kako sada tako i doveka. 

Dobrodošlicu i neizmernu radost i poštovanje  koje prema vama osećamo,  izražavmo preko vas i  našem kralju Petru oslobodiocu i prestolonasledniku Alesandru.  Kod nas u Sremu se priprema veliki narodni zbor koji će se kroz nedelju dana odžati u Rumi na kome će sremačko srpkso  viteško pleme od prvog do poslednjeg žitelja izraziti volju i želju da se sjedini s maticom Srbijom u novoj državi.  Ukoliko se pak  nešto desi,   pa ne dođe do stvaranja kraljevine Srba,  Hrvata i Slovenaca,  Srem ostaje jednom za svagda u sastavu kraljevine Srbije i tako će biti vavjeka vjekov. Amin.

A koliko smo radosni danas,  bolje od mene,  izraziće naše srspko čedo,  učenica  terćeg razreda srpske škole,  Emilija Grnačarski „Pobednom pesmom „ Laze Kostića. Ovu deklamciju kao i program doborodošlice priprmila je naša vrla  učiteljica Vukosava  Šimić,  ponosna Srpkinja,  predsednica Kola srbskih setara. (Emilija Grnčarski prilaziilazi kapetanu,   predaje mu  omanji buket cveća,  a on se saginje i ljubi je).

Emilija: “Deklamovaću „Pobednu pesmu „ kojom u ime naše srpske škole pozdarvljam gospodina kapetana Pavlovića i srpske osloboioce:

„Udesite,  pesme mile,  /ves'o glas,  a složen lik, /doletite,  bele vile,  /doletite na naš klik/

Mesto strele,  vri veselje,  /mesto krvi,  vino sja /,  mseto rana /ljubav ' rana/ na pevače pada sva!/. “

(Posle izvdenog programa u kome je učetvovala pevačka grupa Vukosave Šimić „Male  Srpkinje „ i deklamacije „Otadžbina „ Đure Jakkšića koju je dekalamovao učenik Sergej Savić,  narodu se kraćim govorom  obratio kapetan  Spasa Pavlović:

„Braćo i sestre,  Sremci i Sremice, žitelji dične Stare Pazove i okoline,  do neba vam hvala  što nas ovako dočekujete.

Pune četiri godine na ratištima naše namučene otadžbine Srbije razmišao sam o ovom danu,  ako ga budem dočekao, kad ću kao oficir srpske vojske ući sa svojom jediniciom u neki  srbski grad ili selo. Smišljao sam govor,  ređao reči,  oduzimao,  dodavao,  menjao,   i najazad ih odabrao i poređao kao  kuglice na brojanicama. 

Danas,  kad se to desilo,  moje brojanice sa rečima su  se pokidale,  reči odletele među vas,  u masu. 

A ja se jedino sećam poruke koju mi je ostavio jedan Sremac iz moje čete,  dobrovoljac iz Prhova kad sam ga teško ranjnog posetio u poljskoj bolinici.

Boreći se sa životom  držeći moju ruku,  on mi je iznemoglim glasom podneo poslednji svoj raport,  koga sam za ceo život zapamtio kao zavet:
„Gospodine kapetane Pavloviću, komandire  moj, „Nema  odsad te ruke muške / što razdvoji Avalu od Fruške.  Raportira. . “.   i dalje se  više ništa nije moglo čuti. 

U našu slobodu,  u zajednički život svih Srba,  uneo je ovaj dobrovoljac iz  sela Prhova svoj zavetni raport da bismo mi koji smo slobodu dočekali bili srećni i ponosni. 

Živeli,  braćo Sremci.  !Neka živi naš kralj!

Živeo prestolonaslednik Aleksandar.  !“

Oduševljenje  naroda,  pale se baklje,  pucaju petarde,  sviraju orkestri, pije se kuvano vino i rakija,  nazdravlja se, igra se kolo. . .  Narodno veselje potraja do duboko u noć. . .


Branko Rakočević