Malteški red i pokušaj Rusije da izađe na Sredozemno more

Još od vremena Petra Velikog pretenzije na Sredozemno more i borba sa Turskom bili su osnova saradnje Rusije i Malteškog reda. Po naređenju Petra I ruski bojarin Boris Šeremetjev posetio je Maltu. On je postao prvi vitez Malteškog reda iz Rusije. Sto godina kasnije, našavši se pred svojim potpunim uništenjem, vitezovi Svetog Jovana Krstitelja našli su svoje sklonište u pravoslavnoj Ruskoj imperiji.

Carica Katarina Velika je shvatila kakav značaj ima ostrvo Malta i počela tajno da pregovara sa tadašnjim velikim majstorom reda princom Roganom, pokušavajući da ga ubedi da uzme učešće u ratu Rusije sa Turskom. Međutim, protiv tog saveza je ustala Francuska, zapretivši da, ako red ne raskine savez sa Rusijom, čitavo njegovo bogatstvo u Francuskoj će biti konfiskovano.

Ovaj period je bio jedan od najtežih u istoriji Malteškog reda. Sa slabljenjem Turske, on je postao nepotreban. Čak su i rimske pape izgubile svaki interes za njega. Francuska revolucija mu je zadala poslednji udarac – revolucionarne vlasti su konfiskovale „u korist naroda“ čitavo bogatstvo Jovanovaca.

Samo je ruski car Pavle I izrazio želju da pomogne Malteškom redu. Dva meseca nakon strupanja na presto (1796 g.) između Rusije i Reda je bio zaključen sporazum po kojem Veliko priorstvo Poljske ulazi u sastav Velikog priorstva Ruskog. Grof Džulio de Lida je bio naznačen opunomoćenim predstavnikom reda u Rusiji. Zajedno sa ratifikacionim dokumentom de Lida je predao imperatoru pismo od vitezova sa zvaničnom molbom da on postane njihov pokrovitelj. Pavle I je prihvatio predlog i od 20. novembra 1797. godine nosio je titulu „Protektor Reda“. Zajedno sa katoličkim, car je osnovao i drugi Veliki priorat za rusko pravoslavno dvorjanstvo, kojeg pape nikada nisu priznale.



27. oktobra 1798. godine savet Malteškog reda je usvojio dokument kojim se ruski car imenuje za 70-og Velikog majstora Jovanovaca. Iako Pavle I nije bio katolik, papa Pije VI, u specijalnom pismu, dao je svoj blagoslov: „Mi ćemo sarađivati sa svakom vlašću sa kojom je potrebno…, kako bi red povratio svoju staru slavu“. Pavle I je poklonio Jovanovcima jedan od najlepših dvoraca Peterburga koji je dobio ime „Zamak malteških vitezova“. U njemu su bile smeštene kancelarija, kasa, apartmani za visoke činovnike reda i katolička crkva Svetog Jovana Krstitelja.

Međutim, nasledniku pape Pija VI, Piju VII, uopšte se nije svidelo što se na čelu katoličkog vojnog reda nalazi pravoslavni ruski car. U svom pismu od 9. marta 1801. godine papa je odbio da prizna cara Velikim majstorom reda. Ipak, papa tu nije mogao mnogo da uradi. Car, možda nije bio „de jure“ veliki magistar Suverenog Reda svetog Jovana Jerusalemskog, ali je „de fakto“ rukovodio njim.

Za to vreme, Napoleon 1798. godine osvaja Maltu i proteruje malteške vitezove sa ostrva. Grbovi vitezova su skidani sa zgrada, katedralni sabor je bio opljačkan, samo knjiga je bilo otpremljeno sa Malte 972.840 egzemplara. Vitezovi nisu imali drugi izbor već da krenu u Rusiju.

Kao veliki majstor, Pavle je smatrao svojom obavezom da vitezovima vrati Maltu. Sa tim ciljem, ruska flota, zajedno sa engleskom i napuljskom, blokirala je ostrvo sa francuskim garnizonom. Ipak, nije Malta samo Rusiji bila interesantna. Engleska, koja je u to vreme bila najveća morska sila, takođe je težila hegemoniji na Sredozemnom moru. 25. avgusta 1800. godine Englezi ulaze na Maltu. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo u Rusiji. Došlo je do prekida odnosa između dve zemlje. Ruska imperija uvodi sankcije Londonu. Engleskim brodovima je bio zatvoren pristup u ruske luke, zabranjen izvoz sirovina apsolutno neophodnih za englesku brodogradnju, obustavljene su isplate engleskim trgovcima.



Međutim, 1801. godine na presto dolazi Aleksandar I, pragmatičan političar, nimalo opčinjen kultom vitezova, kao što je bio njegov otac. Pet dana nakon svog krunisanja, car objavljuje manifest u kojem stavlja pod svoju zaštitu Malteški red, ali odbija da uzme titulu velikog majstora. On je zvanično zatražio od pape da legalizuje akte Pavla I, kao velikog majstora i nastavio da zahteva da izbor novog rukovodioca reda bude vršeno u Peterburgu. To opet nije odgovaralo Rimu, kao ni to što su većina članova ruskog priorstva bili pravoslavne vere. Car je težio da uvuče Maltu u orbitu ruskog uticaja. Za to je odlučno tražio povlačenje engleske vojske sa Malte i vraćanje ostrva Malteškom redu, a preko njega – Ruskoj imperiji.

Mirovnim sporazumom u Amijenu 1802. godine između Engleske i Francuske Malta je bila vraćena Jovanovcima, a novi majstor reda trebao je biti biran na Malti. Sporazum nikako nije odgovarao interesima Rusije, međutim, u trenutku kad je sva Evropa drhtala pred Napoleonom, Rusija nije mogla sve svoje snage da usmeri na malo ostrvo u Sredozemnom moru, bez obzira koliko ono bilo od strateškog značaja. Ruski kancelar Nikolaj Rumjancev je prelomio. Tokom zasedanja Saveta za inostrane poslove, kancelar je izjavio: „Malta nije potrebna Rusiji“. Takva odluka je povukla za sobom sled događaja: pošto Malta nije potrebna Rusiji, onda i red gubi značaj za nju. 1810. godine Malteški red potpuno napušta Peterburg. Velika ruska priorstva se ukidaju, a 1817. godine specijalnim dekretom uvodi se zabrana ruskim podanicima da dobijaju i nose malteške krstove.

Pokušaj Rusije da stavi pod svoju kontrolu ostrvo Malta imao je za cilj stvaranje sopstvene vojno-morske baze u centru Sredozemnog mora. U periodu kada je majstor reda bio car Pavle I, ovaj cilj je izgledao prilično realan. Kasnije takva mogućnost se nikada više nije ukazala Rusiji. U ovim događajima najviše je profitirao Malteški red. Zahvaljujući davnoj strateškoj želji Ruske imperije da izađe na topla mora, Red je izbegao svoju likvidaciju. Danas, on je jedna od najuticajnih institucija u katoličkom svetu.