Toša Iskruljev: Raspeće Srbskog naroda u Sremu

Tu su  u stvari dva naslova  u istoj knjizi,  ponovnjeno izdanje  iz 1936.:  „RASPEĆE srbskog naroda  u Sremu 1914.  godine i Madžari (1) „ i „SA MADŽRASKE GRANICE,  bajski trokut,  Sent Andreja „(2).

Ovo delo Toše Iskruljeva (Jasenovo  kod Bele Crkve  1885. -Beograd 1974)  plodnog publiciste i poznatog istraživača ratnih zločina koje je nad Srbima  počinila mađarska vojska u Sremu za vereme Prvog svetskog rata,  prvi put je obajvila Matica  Srbska u Novom Sadu  1936.  g.

Posle 1945.   g.  „Rspeće. . . “  nije  štampano da se ne bismo zamerili Mađarima, ako bi se osvetlili stravični zločini njihovih honveda nad  Srbima u Sremu, pa je knjiga postala  bibliografska retkost.

Zhavaljujući pre svega  kuraži,  vidovitosti, dubokom poznavanju istorije  srbskog naroda i nadasve posvećenosti izadvaštvu,  osnivača,  vlasnika i glavnog urednika „Prometeja„ Zorana Kolundžije,  čitaoci mogu da „savladaju novo gradivo“ dosad retko dostupno o  nečuvenim zvesrtvima koje su mađarski  vojnci počinili u Sremu za vreme velike vojne,  a koje je od zaborava i oproštaja  čak i u naznakama,  sačuvao  neumorni  istarživač,  učitelj,  opštinski beležnik, publicista i rodoljub srbski,   Teodor Toša Iskruljev,  Banaćanin,   izdanak stare i glasovite srpske porodice koja vodi poreklo iz Hercegovine,  odnosno Vlaške.

Iskruljev je završio Učiteljsku školu u Temišvaru ali se,  budući  bolešljiv,  nije dugo bavio prosvetiteljskim pozivom,  pa je prešao u beležnike. 

Od  vatrenog pripadnika Radikalne   stranke  i nepokolebljivog sledbenika   Jaše Tomića  približio se   strankama socijalsitičke orijentacije .

Plodan publicista i istarživač sa više stotina radova u kojima se bavio  nacionalnim,  istorijskim, socijalnim,  kulturnim i demografskim temama objavljenim u listovima „Bačvanin „,  Novi glasnik“,  Jugoslovenski  glasnik„,  „Dan“. . .

Uspeo je  da između dva rata objavi pored „Stradanja. . “  još dve  knjige:  „O Vojvodini i njenoj kolonizaciji „(Novi Sad,  1925. ), “i „Srbobran i Srbobranci „(Novi Sad,  1936. ).  U rukopisu su mu ostale dve knjige pripremljena za štampu. “Istorija srbskog naroda  u Austrougarskoj„ i „Istorija inženjerstva u Srbiji i Crnoj Gori„.

Mađari su vršili zverstva, bezdušnost,  ubijanja,  krvoproliće  nad mirnim srbskim stanovništvom u Sremu

Autor u predgovoru navodi kako su nauoružani Madžari po povlačenju srpske  vojske  iz Srema (u leto 1914. ) budući da nisu mogli da se osvete naoružanoj srspkoj vojsci   zbog upada u Srem,  odlučili  da se zato osvete mirnom i golrukom  stanovništvu u Sremu. . .

“ Nad svojim podancima  u Sremu vršili su takve  nečovečnosti i bezdušnosti ubijanja i krvoprolića,  da čovek  zdravog razuma  prosto nije mogao da veruje  da je moguće da se u Srednjoj Evropi jedan narod na ovako zverski način može kinjiti,  ubijati i spaljivati“.

On dalje navdi da je 1932.   godine obišao Donji Srem  da pokupi od živih svedoka i stradalnika (kojih još ima u životu,  mada u hrđavom),  „najglavnije podatke  o izvršenim divljaštvima  nad našim narodom “   na osnovu kojih se može zaključiti „kakva su svirepa i  zlikovačka dela  vršile divlje horde  madžarskih i austrijskih  vojnika po Srbiji,  Crnoj Gori,  Bosni i Hercegovini. “
 
Krajnja  severna  linija u  Sremu do koje je doprla srbska vojska u leto 1914.  bila: Šašinci, Jarak,  Buđanovci, Sibač,  Pećinci, Popinci,  Golubinci i Stari Banovci na Dunavu. U nekima od njih, kao u Golubncima i Starim Banovcima srpske jedinice su  se u leto 1914. posle prelaksa Save zadržale samo nekoliko sati. 

Pisac tvrdi da je od 40 opština (u to vreme je svako selo bilo zasebna opština) koliko ih je bilo  u tom prostru do Save, Donjem Sremu,  bilo 37 sa čisto ili preovlađujuće srbskim stanovništvom,  a samo tri su bila sa čisto htrvatskim  ili mešovitim švapsko- hrvatskim  živnjem:  Novi Banovci, Hrtkovci i Nikinci,  u kojima nije bio kao ni u malim srbskim selima Krnješevcima i  Sremskim Mihaljevcima.

Autor navodi da je podatke koje je dobio prilikom obilaska ovih  35 sremskih sela sa čsto srbskim  ili većinskim živnjem od preživelih  mučenika, rodbine stradalnika ili od viđenijih ličnosti,  uneo u članke koje je sabrao i obajvio u ovoj  knjizi. 

U bitkama od 6.  do 14. septembra  1914.  rasute kosti srbskih vojnika po Sremu

Iako je  „Raspeće. . . „ skoro isključivo posvećeno stradanju Srba u 35 srbskih sela Donjeg Srema na širokom pojasu od  Batajnice  do Klenka i Šašinaca,  u knjizi se  našlo mesta da se u istorijskom kontekstu spomenu i nagoveste,  bez većeg upuštanja u  navođenje detalja, izuzev opširnijeg  prikaza  tragedije Timočke divizije na Legetu 6.  septembra 1914. ,  veliki gubici Prve armije  koja je  tog 6.  septembra napredovala  sve do Stare Pazove i Inđije na severu i Rume na zapadu.

Tokom ove  ofanzive,  jedinice  Prve armije srpske vojske,   kako navodi Iskruljev, tokom pet dana,  od 7.  do  15.  septembra  vodile  su više bitaka sa austro-ugarskom vojskom. Tako je 7.  Septembra vođena veća bitka kod Bečmena   pred Surčinom, zatim je borba  vođena kod   Deča i opet kod Bečemena (9.  septembra), kod Pećinaca 10. , kod Popinaca i kod Jaraka 11.  i kod Vojke i Krnješevca  15.  septembra,  itd.

Srbijanska vojska se povukla,  a ostadoše Srbi Sremci  da ginu

Nakon što su  se sve jedinice  srpske vojske  15.  septembra povukle iz Srema,  imao je ko da gine-Srbi Sremci. Mađasrka  i austrijska vojska  se pobrinula   da Sremci tu šansu „iskoriste „:  i iskoristili su je-poginulo je nekoliko hiljada sremačkih Srba, navodi Iskruljev u knjizi „Raspeće srbskog naroda u Sremu 1914.  „  

Potresne stranice

Knjiga “Raspeće srbskog naroda u Sremu 1914.“ Toše  Iskruljeva čita se kao uzbudljivo,  živopisno književno štivo,  samo što  umesto   fikcije  u njmu nalazimo  na istinite događaje i  realne  ličnosti,  Srbe stradle  u genocidnom pohodu austrijsko-mađarskih  husara u Sremu u leto 1914.

Stradanje  kaluđera i paljevina manastira  Fenek

Već  4.  avgusta  1914.  izvesni  Geza Hercfend,  poručnik 38.  pešake regimente,  rodom iz Kečekementa,  u civilu činovnik jedne banke u Bečkereku sa još 4  do zuba naoružanih vojnika razvaljuje  vrata srpske pravolsavne svetinje, manastira Fenek,  i uz prebijanje,  zlostavljanje,  grdnju,  psovku, šamaranje,  kundačenje hapse dvetočlano manstorsko bratatstvo i poslugu na čelu sa  igumanom Danilom  Brzakovićem i oteraju ih u susedno selo Jakovo,  a odatle u Surčin. Njihova gologota će potrajati mesecima od Batajncie ,   Inđije i  Rume pa sve do carskog grada Zagreba. Genral Litgendorf,  čuveni  srbožder koji  je „stolovao“ naizmenično u Batajici  i Staroj Pazovi,  zahtevao je bezsulovno njihova pogubljenja, pa  je naredio da ih  strpaju  u terenska kola i odvezu u Staru Pazovu gde imaju biti „sofort strijeljani „.

Sledi starvičan opis paljevine manastira Feneka  koji je do temelja izogreo,  zlikovci su postavili nužnik pred oltarom! Mađarski varvari  su počinili takav pokor i sramotu,  takva bestijalna dela,  strašna i brutalna,  da su prosto neverovatna,  kaže autor.

Pre nego  ga je  zapalila,  neprijateljska horda je ušla u crkvu „ u oltaru obiše   sanduk gde su odežde, epitrahilji, razni stihari; iz kaluđerskh soba doneše razne mantije,  kamilavke, šešire, i sve to navlaćiše na sebe,  zatim metnuše na lice brade napravljene od vune; potom uhvatiše ripide,  čirake,  razne krstove, barjake,  itd.  i tako udešeni igrali su u crkvi,  a zatim oko crkve. Tu su priređivali i razne bezobrazne igre  i uz silnu dernjavu grdili sve Srbe, kralja Petra  itd. “  (44. s. )

Knjiga prepuna opisa stravičnih prizora

I u ostalim poglavljima u  knjizi čitalac će naići na  opis strvičnih prizora pitajući se da li su ovakva divljaštva i surovosti puni prostakluka mogući u HH veku koji je već bio poprilično poodmaknuo od  svog početaka (četrtanesta mu beše godina,  još malo,  pa punoletsvo). Tako  nailazimo na opise  na bezdušnog ubijanja u Klenku,  blizu Rume,  gde dušmani Mađari u srspkoj pravolsavnoj crkvi zatvaraju ljude i konje, a zatim je  do temelja ruše i najzad sve srpske kuće spanjuju.

Paljevina srbskih kuća je inače omiljena aktivnost i i „dbročinstvo“ austrojskih i mađrskih hordi u Sremu u septembru 1914.

Paljeviniu  srbskih kuća  kao „najaatraktivniju tačku„  mađarsko-austrijski  anasmabli „pesama i igara strave i užasa „ na svom gostovnju  u Sremu izvode  pri kraju programa svoje „kulturno-umetničke samodelatnosti „tek  posle  silnih ubistava,  kao što su to činili na „gostovanju „ u Platičevu i Jarku na primer.

Nepriajteljsko držanje naše braće Slovaka,  žitelja Boljevaca

Autor ne zaboravlja da pomene i  držanje „naše braće Slovaka „ u Boljevcima  naročito upočetku rata, kad je vladalo njihovo vrlo veliko  neraspoloženje prema Srbima“. Iskruljev im dve decenije posle tih zbivanja   niti oprašta niti zaboravlja što  „njihova (slovačka srca)  nije ni u najmanjopj meri prožimala slovenska ljubav prema braći svojoj,  Srbima, -već tuđinska mržnja.  I ona  je za vreme svetskog rata otovreno i tirjumfalno  izbijala iz njih,  što je kod Srba izazvalo veliki bol.“ 

U poglavlju VII (Boljevci -Jakovo)   možemo da pročitamo uzroke ovakvog  razočarenja  srspskog stanovništva u Boljevcima ponašanjem svojih komšija   slovenske braće,  Slovaka:

“Kad su Srbijanci pokušali da pređu Savu,  i kad su je čak i prešli, od Slovaka su mnogi od njih ispred Srbijanaca  kidali telefonske žice, tračali i javljali protivniku koliko je Srbin jak, gde su mu trupe,  itd.“ (77.  s. )

Beška u crnini

U poglavlju  „Beška„ događaji koji su se dešavali   nakon (uzaludnog) očekivanja da uđe srbska vojska početkom septembra 1914.  opisani su takvom snagom da se mogu poredioti sa grčkom tragedijom.
 
Ovo poglavlje (od 64.  do 76. s. ) jedno je od najpotresnijih segmenata u knjizi:  u njemu je upečatljivo preneta  hronika staradalja Srba u ovom  sremskom  selu u kome  su bile naseljene i Švabe.

U Beški, koje će postati  selo u crnini,  vojna regimenta iz Petrovaradina  uhapsila je 9.  septembra  38 Srba,  među kojima i prvu sremsku akademsku slikarku  Danu Jovanović,  sveštenika  Svetozara Dujanovića,  beležnika Vladimira  Markovića i druge  ugledne Beščane. Odveli su ih u Petrovaradin,  zatvorili u kazamat, zatim ih po presudi prekog suda koja im je pročitana na nemačkom jezuiku  streljali i potrpali u zajedničku raku u jednom jarku.

Slikarka Dana Jovanović je samo  nekoliko dana pre hapšelja došla iz  Minhena u kome je završila likovnu akademiju,  u Bešku svojoj majci i  sestrama i uhapsili su je usred bela dana u centru sela  gde je šetala sa svojim prijateljem Milanom Varićakom, apsoloventom veterine koga su takođe streljali u Petrovaradinu. . .

Edicija „Sbija 1914-1918“

U ediciji „Srbija  1914-1918“ koja sadrži deset naslova pored  „Raspeća. . . “ objavljena su i sledeća dela: Oliver Janc: “14.  Veliki rat“;   Đorđe Stanković:  „Ratni ciljevi Srbije“; Đorđe Đurić:  „Srbija u Prvom svetskom ratu“; Katarina Šturcenger: “Srbija u ratu  1914-1916“;  Bruno Barili: “Srbski ratovi“;  Vladislav Pandurović: “Srbska pisma iz svetskog rata“;  Zoran Radovanović: “Srbi na Korzici „;  Luka Gorgolini: “Prokleti sa  Azin Are „;  Miloš Ković: “Gavrilo Princip“, dokumenti i sećanja.

Knjiga na čije ponovno izdanje se čekalo skoro osam decenija

Knjiga Toše Iskurljeva „Raspeće srbskog naroda  u Sremu 1914. “ na  koju se posle prvog,  odavno raprodatog izdanja (1936) čekalo  skoro osam decenija dobrodošla je u svim bibliotekama i školama, prvesnstveno u Sremu.


Radi upoznavanja sa ovim delom  neprolazne  vrednosti, snažnog dokumenatrnog obilja, pisanog živim,  pripovedačkim stilom,  koje  obogaćuje ne samo istoriografiju o Prvom svetskom ratu    nego i srpsku rodonjubivu svest,  uputno bi bilo  organizovati javno,  živo čitanje poglavlja koja se na njih odnose  u svakom od 35 mesta u Sremu   u kojima je opisano   raspeće  Srba.

Eto časnog  posla za opštinske biblioteke i  njihove  selske ogranke i šansa za zajedničko,  misionarsko delovanje biblioteka i  osnovnih škola,  kako bi se   na najprikladniji način obeležila stogodišnjica početka Velike vojne podsećanjem na događaje koji su se zbili baš u njihovom selu.

Branko Rakočević