„DVOBOJ.PUŠKIN I LJERMONTOV“ DENISA BANIKOVA

U Rusiji je snimljen  prvi film koji pripada  žanru tzv.   „alterativne istorije„ oslonjen na pretpostavke „šta bi bilo,  kad bi bilo“, premda  se istorija  ne zasniva na kondicionalu. 

Reditelj  Denis  Banikov,  koji je i scenarista u svom filmu „Dvoboj.   Puškin i Ljermontov“,  dopušta nekoliko  istorijskih pretpostavki. 

Film o „odloženoj smrti„ Puškina,  Ljermontova,  Gribojedova

Tako  je Rusija  dobila Krimski rat,  a Gribojedov,  Puškin i Ljermontov  nisu bili ubijeni nego su doživeli 1857.   g.  u kojoj  se i događa radnja „Dvoboja„.   Gribojedov je dogurao u karijeri  do druga ministra  inostranih  poslova,  podneo ostavku i sad piše „Nevolje zbog pameti 2.  „, Puškin je prestao da piše,   stupio u službu i dobio zvanje državnog savetnika.   Ljermontov je dobio čin majora  i postao  ne baš uspešni pisac,  Gogolj je umro,  dok se Turgenjev,  Tolstoj i Dostojevski uopšte i ne spominju u filmu. 

Scenario  filma - drama  prilagođena scenskom izvođenju

Scenario „Dvoboja„ je ustavri drama,   koja  se,  ako se izuzmu nekoliko scena u prirodi,  odigrava u interijerima uz korišćenje   u potpunoati  rediteljskog postupka    specifičnog  za pozorišnu scenu.  Što se pak samog filma tiče,  u njemu Puškin koga igra  Aleksdndar  Karpov i Ljermotov (glumac Genadij Jakovljev) iako su interpretatori po dvadeset godina stariji od   pesnika,  liče na svoje  portrete i zato su prepoznatljivi.  Svi filmski likovi govore  savremenim književnim jezikom,  uz izvesne primese anahronizama pri  čemu  se uopšte ne upuštaju u citiranje sebe. 

Filmski kritičar „Novih izvestija„ primećuje da je tako  reditelj Denis  Banikov  izbegao glavni nedostatak biografskh filmova  o poznatim vođama snimljenim u sovjetskoj eri, a  koji  se  nikako nisu mogli iščupat iz mnoštva sosptevnih citata.   Premda njihove autore  možda treba i shvatiti: korak levo,  dva koraka desno od  sabranih dela Lenjina i Staljina mogao bi biti tumačen  kao  nedopustivi revizionizam. 
Idejni i ideološki ciljevi alternativne istorije

Treba podsetiti da je alteranativna istorija  izmišljena ne samo radi šala i stilizacija nego  u idejene pa čak ideološke ciljeve.   Jedan od njih možemo formulisati rečima  stvarnog Puškina:  “Blažen je onaj ko je u maldosti bio mlad; blažen je  ko je  na vreme sazreo“, kao i popularni citat koji se čas pripisuje Dizraeliju,  čas Klemasu,  čas Čerčilu:  “Ko sa 20 godina nije bio liberal,  taj  je bez  srca; Ko sa 40 godina nije postao konzervativac,  taj  je  bez razum“. Reditelj je učnio konzervaticem ne samo Puškina,  kod koga se može naći osnova za takvu metamorfozu,  nego i Ljermontova i to tako da je  Mihail Jurjevič postao veći antiliberal nego  Aleksnadr Sergejevič.   Nepodobne njegove  stihove  o prljavoj Rusiji,  robovima,  gospodi, plavim mundirima i narodu koga su izdali, niko i ne spominje kao da ih uopšte i nije bilo.  Umesto nepristrasnih  reči o Rusiji,  pesnik  u filmu izražava,   i to u veoma agresivnoj formi,   svoj odnos prema Zapadu: 

“Poput kakvog nitkova Britanija  daje novac,  samo da bi spletkarila protiv  Rusije“. Pod nitkovom se ne podrazumeva niko drugi nego Hercen koji živi u Londonu i  koji je,   kao što  je poznato,  pisao proklamacije  protiv Rusije.   U pitanju je već poznata kvalifikacija po kojoj  je svako ko izražava nezadovoljstvo stanjem u svojoj otadžbini i ne slavi njenog cara ustavri plaćeni starni agent.  Nepozanto je do sada bilo samo  to da je tu misao izrekao doživevši do 43.  godine Ljermontov (u filmu  „ Dvoboj. . .   „). 

Nije teško zapaziti,  podsećaju ruski mediji u svojim    recenzijama o „Dvoboju. . .  “,  da u filmu  nijednom jednom rečju nije spomenuto ukidanje  seoskog ropstva  (krepostnogo prava) koje je u Rusiji  od karja 18.    do sredine 19.   veka bilo veoma aktuelno.  

Autor filma se zadovoljio time što je u usta istoričara fon   Berga  ubacio  osudu slobode i ravnopravnosti  koje su dovele do krvavih posledica i do gospodarenja novca.  Taj Berg će u filmu oštroumno,   ali odveć tendeciozno istaći  bogoizabranost  Rusije:

„Svekolika Rusija je Bog i greh.   Svet se privikava  da se boji ne greha,  nego zaduženosti.  “

-A ne živimo li možda u blagoslovenom vremenu?-pita ga Ljermnotov.   „Može biti, “ odogovara naučnik. 

Još zanimljivije  kako se,   ostavivši poeziju, prozu,  dramaturgiju,  Puškin po dekretu Nikola I uz saglasnot  Bekendorfa,  priprema da piše istoriju  carske dinastije Romanovih (koju je u stvarnosti napisao Puškinov školski drug iz liceja  baron Korf),  i to u početku zajedno s Čaadejvim,  a posle njegove smrti-s Ljermontovom. 

Povodom Čaadajeva,  car  je „mudrovao „:   „Kako je u Rusiji lako nekog proglasiti  ludim“, iako  je   on sam objavio da je   filosof s uma sišao,  dok Ljermontovu prašta grehe mladosti govoreći da  je svojim herojskim učešćem u Krimskom ratu pesnik zaslužio najviše poverenje i zahvalnost. 

Zato što je u filmu  Krimu posvećena osobita  pažnja može se steći utisak  da je „Dvoboj. . .  “ snimljen po specijalnoj porudžbini Ministarstva  kulture  kao podrška nedavno krimskoj kampanji,  ali nije tako,  naglašavju ruski mediji. 
U ovom slučaju pred fimskim gledaocima je „nezavisno“ delo  stvoreno ne po nalogu  ozgo, nego „po zahtevu ozdo „,    išlo mu je  u prilog uvek prisutno oduševljenje izraženim patriotizmom.   

Sam film   omogućava da se oda priznanje autoru,    tako što će se prema njegovom stavralaštvu odnositi s humorom,  a ne s patosom, bilo da je reč o patosu osuđivanja ili prihvatanja. 

Branko Rakočević