Potomci Tolstoja i Ljermontova u Srbiji

U srbskoj pokrajini Vojvodini danas žive potomci znamenitih aristokratskih ruskih porodica. Recimo, porodica Pančulidzev - portret njihovog pretka se nalazi u Georgijevskoj sali moskovskog Kremlja, kao nosioca ordena Svetog Georgija. U Somboru živi potomak slavnog generala Senjavina, koji je predvodio rusku flotu u borbama protiv Napoleona u Jadranskom i Jonskom moru.

Muzej Vojvodine iz Novog Sada je pre dve godine pokrenuo inicijativu da se započne sveobuhvatno istraživanje ruske emigracije na prostoru današnje srpske pokrajine Vojvodine. Poznato je da je posle revolucije i građanskog rata, u tada formiranu Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca, došlo oko 50 hiljada ruskih izbeglica. Od tog broja, negde petina je našla svoje utočište u gradovima, ali i selima na prostoru Vojvodine. O toku istraživanja, izložbi koja je usledila kao kruna istog i čuvenim potomcima „bele ruske emigracije“, govori gospodin Aleksandar Petijević, viši kustos Muzeja Vojvodine:

- Ono zbog čega je Vojvodina bila značajna za istorijat ruske emigracije je i to što su osim brojnih pojedinaca i čitavih porodica, čak nekoliko ruskih prosvetnih i verskih institucija evakuisanih iz Rusije, našli utočište u gradovima Vojvodine. U tom smislu se izdvajaju Sremski Karlovci i Bela Crkva kao centri ruske emigracije koji nadilaze svoj lokalni karakter. Naime, u Sremske Karlovce došao je štab glavnokomandujućeg „Belih“ – generala Vrangela, koji je pet godina živeo tu u Sremskim Karlovcima. U Karlovcima je osnovao Ruski opštevojni savez, kojim je koordinirao rad preko 150 hiljada ruskih vojnika i oficira u emigraciji.

A u Sremskim Karlovcima se konstituisala i ruska zagranična crkva, na čelu sa Kijevskim mitropolitom Antonijem Hripovickim. Sremski Karlovci su postali centar ruske zagranične crkve, odakle je koordiniran rad i mreža parohija ruske crkve u egzilu.

Ipak, u Sremskim Karlovcima, ne postoji ruski hram kao takav, zar ne?

- U Sremskim Karlovcima nisu uspeli da podignu svoj namenski hram, dakle Karlovci su bili samo sedište ruske zagranične crkve. Naime, srbska patrijaršija je ustupila svoje prostorije u Sremskim Karlovcima, ali ruska zagranična crkva je mrežom svojih parohija praktično uspela u mnogim gradovima Evrope da podigne hramove ruske crkve u egzilu.

U Kraljevini Jugoslaviji, to su uspeli samo u tri mesta- to je ruska crkva Svete Trojice u Beogradu, ruska crkva u Beloj Crkvi, posvećena Apostolu Jovanu. U Crikvenici u Dalmaciji, mislim da je sredstvima jedne imućne Ruskinje podignut mali hram Svetog Nikole. Tako da su na prostoru Kraljevine Jugoslavije postojala svega tri namenski podignuta hrama, ali je zato u svakom većem gradu postojalo bogoslužbeno mesto, odnosno nekakav prostor koji je adaptiran za potrebe bogosluženja izbeglih Rusa.

Zna li se koliko danas ima potomaka ruskih emigranata? Šta se sa „belom emigracijom“ dešavalo tokom Drugog svetskog rata?

- Danas se broj potomaka ruskih emigranata sveo zaista na simboličnu cifru. Uvek se ističe doprinos, ruskih izbeglica, nauci, kulturi, prosveti ovim prostorima. Međutim, Drugi svetski rat je rezultirao stradnjima i ruskih emigranata kao takvih. U godinama pred kraj rata, sa dolaskom Crvene armije na prostore Jugoslavije, došlo je do hapšenja, interniranja i likvidiranja ruskih emigranata. Tako da je broj potomaka ruskih emigranata u čitavoj bivšoj Jugoslaviji danas vrlo mali. Ali, mnogo njihovih potomaka ima u drugim zemljama Zapadne Evrope, Severne i Južne Amerike.

Kako ste organizovali i sprovodili istraživanje? Šta su najinteresantniji rezultati ovog istraživanja?

- Muzej je preuzeo konkretna terenska istraživanja. Naime, shvatili smo, da je doslovce minut do dvanaest, da se takva izložba uopšte uradi. Istraživanje se svodilo zapravo na naš pokušaj da stupimo u kontakt sa potomcima, najčešće drugom generacijom ruskih emigranata kojih još uvek ima po gradovima Srbije, u našem slučaju gradovima Vojvodine. Tako da smo uspeli da stupimo u kontakt sa nekih 40-tak porodica, potomaka ruskih emigranata. Oni su nam iz svojih privatnih kolekcija ustupili predmete, koje su njihovi preci doneli sa sobom, a oni uspeli da sačuvaju. Na izložbi se našlo oko 300 predmeta, od toga 80% iz privatnog vlasništva: od naoružanja, ordenja, medalja, ličnih predmeta,satova, tabakera, porodičnih ikona, samovara, „podstakanika“ i nešto malo odeće. Dakle, sve ono što je ljudima koji su napuštali Rusiju u tom momentu značilo, bilo da je imalo svoju praktičnu, upotrebnu vrednost ili nekakve dragocenosti za koje su verovali da će pomoći u danima izbeglištva. Dakako, većinu dragocenosti su već u prvim godinama izbeglištva prodavali dok se nisu već nekako snašli. Međutim, eto nekako se ponešto ipak našlo u domovima njihovih potomaka.

Pomenuli ste izložbu. Pretpostavljam da je ona bila kao svojevrsna kruna dvogodišnjeg istraživanja koje ste sprovodili zajedno sa koleginicom Suzanom Milovanović. Šta je bio glavni razlog za organizovanje izložbe?

- Na ideju se došlo tako što smo shvatili da do sada nije bila urađena ni jedna muzejska izložba na temu ruske emigracije. Izložbi arhivske građe, fotografija i sličnog je bilo. Međutim, muzejskih izložbi sa konkretnim, kako mi iz struke to volimo da kažemo „trodimenzionalnim“ predmetima, do sada nije bilo. Ovo je dakle bila prva izložba na temu ruske emigracije, mislim čak na prostoru bivše Jugoslavije.

Kažemo da je urađena u minut do dvanaest, iz prostog razloga što prve generacije emigranata više nema, oni su već pokojni. Druga generacija je još uvek ta koja nešto zna, čuva i pamti. Ali i to su ljudi od svojih 70 do 90 godina. U toku dvogodišnjeg istraživanja, sticajem okolnosti, umrlo je petoro kazivača. Dakle, mi smo odlazili po porodicama, skenirali porodične fotografije, odabirali predmete koje bismo pozajmili za izložbu. I nakon dvogodišnjeg istraživanja po porodicama, ali i po drugim institucijama kulture- muzejima i galerijama Beograda i Vojvodine realizovana je izložba. Pa se tako našlo i izloženo preko 300 predmeta najrazličitije vrste i namene.

Izložba je nažalost gotova. Da li je iza nje ostalo nešto vredno pomena?

Izložba je trajala tri meseca- od maja do avgusta ove godine i iza nje je ostao vrlo reprezentativan katalog sa mnoštvom prvi put objavljenih arhivskih fotografija, ali i sa fotografijama svih predmeta koji su bili izloženi. Nakon zatvaranja izložbe, mnogi pojedinci su svoje predmete poklonili muzeju i kao rezultat toga- formirana je zasebna zbirka u Muzeju Vojvodine u istorijskom odeljenju, upravo pod nazivom „Ruska emigracija u Vojvodini“. Nadamo se da će se ta zbirka u perspektivi proširivati i obogaćivati novim predmetima, bilo otkupom bilo donacijama potomaka Rusa emigranata. Sa druge strane, sama izložba je zaintrigirala kolege u drugim gradovima Srbije da se pozabave ovom temom, svakako najpre u onim sredinama gde oni žive. Kolege iz Istrijskog muzeja Srbije su došli na ideju da bi i oni u nekoj perspektivi mogli da urade sličnu izložbu sa tematikom ruske emigracije na prostoru čitave Srbije.

Za kraj, recite nam, šta je po Vama bilo najinteresantnije tokom dvogodišnjeg istraživanja i postavljanja izložbe...

- U suštini su bili veoma zanimljivi susreti sa pojedincima i čitavim porodicama emigranata. Ono o čemu se malo zna je da je osim Sremskih Karlovaca koji su bili centar ruske emigracije, prvenstveno zbog štaba generala Vrangela i sedišta zagranične crkve, drugi bitan grad je Bela Crkva. U ovaj banatski grad se evakuisalo nekoliko kadetskih korpusa i devojačkih instituta, koji su onda između dva svetska rata nastavili da deluju, praktično po nastavnim planovima i programima carske Rusije i tako su funkcionisali sve do 1944., odnosno 1945.godine. Zahvaljujući tome su se u Beloj Crkvi našli potomci Tolstoja i Ljermontova.

U Vojvodini danas žive potomci znamenitih aristokratskih ruskih porodica. Recimo, porodica Pančulidzev- portret njihovog pretka se nalazi u Georgijevskoj sali moskovskog Kremlja, kao nosioca ordena Svetog Georgija. U Somboru živi potomak slavnog generala Senjavina, koji je predvodio rusku flotu u borbama protiv Napoleona u Jadranskom i Jonskom moru. Tako da je susret sa potomcima velikih imena iz ruske istorije bio nekako najupečatljiviji u toku čitavog istraživanja.

Timur Blohin,