Nebojša Katić: Nejednakost i ekonomski rast, ili i plavuše su shvatile

Najbolje čuvana tajna svetske ekonomske krize izlazi na videlo – oprezno, dozirano, lagano. Tek sada, sa zakašnjenjem od sedam godina, upire se prst u osnovni uzrok nastanka i trajanja krize – reč je o problemu višedecenijskog rasta ekonomske nejednakosti. Deformacije u raspodeli koje su dovele do strahovitog socijalnog i ekonomskog raslojavanja nisu samo najvažniji uzrok krize, već su i najveća prepreka izlasku iz stanja „sekularne stagnacije“ u kome se svetska ekonomija nalazi.

Na problem nejednakosti ekonomska struka je poslednjih decenija gledala sa visine i sa prezirom. Većina ekonomista koja drži do sebe i svoje reputacije veruje da drama rastuće nejednakosti ne spada u problem kojim ekonomija treba da se bavi. Ekonomija je tobože egzaktna nauka, a problemi raspodele i socijalne pravde, te trice i kučine, domen su političke filozofije, ili filozofije morala. Veliki guru neoliberalizma, fon Hajek, iskazivao je nedvosmislenu gadljivost prema pojmu socijalna pravda, nazivao ju je fatamorganom, i na svaki pomen socijalne pravde odmah je vadio svoj (intelektualni) pištolj.

Preovlađujući etičko-ekonomski stav, nazovimo to tako, počivao je na tezi o „prelivanju“ (tzv. trickle-down economics) – kada je bogatima dobro, svima će biti bolje, jer će bogati kreirati nova radna mesta i privredni rast. Da bi bogatima bilo dobro, odsudno je važno da porezi za bogate budu što niži. Isto to, samo malo drugačije, sadržano je u tezi po kojoj (ekonomska) plima podiže sve brodove, pa i one male, uboge čunove. Naravno, uvek je reč o variranju teza koje počivaju na tzv. ekonomiji ponude (supply-side economics).

Ovaj nadasve „egzaktan“ ekonomski pristup problemu raspodele i nejednakosti, danas je doveden u pitanje. Stručni krugovi se utrkuju iznoseći analize kojima se potvrđuje da su tokom krize socijalne razlike dodatno porasle i da je ekonomska politika, kako je već i (neoliberalni) red, ponovo bila na strani bogatih, s tim da do efekta prelivanja nije došlo.

Nova radna mesta su kreirana, ali armije ljudi rade na slabo, očajno slabo plaćenim radnim mestima, ili rade povremeno i privremeno. Uprkos statističkom rastu broja zaposlenih, budžeti se sporo pune jer se na male plate porezi ili ne plaćaju, ili su oni u apsolutnom iznosu veoma niski. Male plate znače i malu kupovnu moć, a mala kupovna moć smanjuje prihode budžeta od PDV-a i sličnih poreza. I dalje je na sceni fenomen koji smo gledali i u vremenu pre krize i tokom njenog trajanja – države iz budžeta daju socijalnu pomoć i velikom broju zaposlenih, jer su njihova primanja nedovoljna i za najskromniji život.

Problem raspodele i nejednakosti više nije samo moralni, već i prvorazredni ekonomski problem.

Koji to stručni krugovi upozoravaju na to da je upravo problem nejednakosti prepreka privrednom rastu? Možda „blesavi levičari“ (loony left), neuki dirižisti, nereformisani marksisti? Ne.

U horu koji sada upozorava da problem nejednakosti jeste prepreka privrednom rastu nalaze se MMF, američka centralna banka (FED), rejting agencija Standard & Poore’s, investiciona banka Morgan Stanley, da pomenem samo neka od poznatih i neočekivanih imena. Mediji koji su se do pre par meseci izrugivali Piketiju, sada kao da prelaze na njegovu stranu, i na stranu tanušne manjine koja odavno upozorava na problem nejednakosti.

Analize koje stoje iza ovakvih upozorenja su jednostavne. Ogroman broj ljudi, njih oko 90 procenata, živi sve teže i sve gore i njihova potrošnja stagnira ili čak opada. Kako je život sve neizvesniji, oni sve manje troše, sve se manje zadužuju ili žure da se razduže. Ukupna tražnja pada, a sa njom i privredni rast. Ovaj problem je najvidljiviji u Evropi, i to ne samo na njenoj periferiji.

Na drugoj strani, bogati plaćaju sve niže poreze, njihove primanja rastu, vrednost njihove imovine (nekretnina i akcija) je sve veća jer su kamate gotovo na nuli. Politika besomučnog štampanja novca i nultih kamata je stvorila veliku špekulativnu tražnju na berzama i na tržištima nekretnina i tako podigla njihovu vrednost.

To može biti dobra vest za proizvođače jahti, privatnih aviona, luksuznih automobila, za plastične hirurge, za elitne prostitutke, za trgovce umetničkim predmetima i nakitom, ali za ukupno stanje ekonomije to je nebitno.

Analize koje pominjem su značajan analitički preokret, tim značajniji što dolazi od institucija koje su stubovi modernog kapitalizma. Uprkos značaja ovih analiza i upozorenja, teško je verovati da će ona dovesti i do značajnih praktičnih pomaka u ekonomskoj politici, ili do promene vladajuće paradigme. Sile kojima ovakvo stanje odgovara su previše moćne, previše brutalne i amoralne. Ipak, i uprkos tome, rast nejednakosti i njen uticaj na ekonomski rast postali su tema o kojoj se konačno ozbiljno debatuje.

Šta ovo znači za male i slabe države poput Srbije? Apsolutno ništa. Uprkos pomenutim analizama (svojim i tuđim), uprkos iskustvu, MMF će i dalje insistirati na programu štednje – za balkanske i ine urođenike važe druga pravila.

Srbija će biti ili u recesiji, ili će imati slab i nedovoljan privredni rast. Plate će i dalje biti niske, relativna zaduženost građana, privrede i države će rasti. Državna imovina će se prodavati, a Srbija će tonuti u sve veću bedu i beznađe.

A srbski ekonomisti? Oni će nastaviti da jednako očarano aplaudiraju MMF-u, da se slažu sa njegovim predlozima, da ignorišu sva iskustva i sve analize koje se ne uklapaju u doktrinu koja se propoveda.

A srbski političari? Oni će nastaviti da objašnjavaju kako je sretna budućnost tu, na domak ruke, na liniji horizonta.

Srbija živi mimo sveta i do nje ne dopire ono što se na velikoj sceni zbiva.

Izvor: Blog Nebojše Katića/ Dveri