Jedinstvo Made in USSR

Mnoge zemlje sveta očajnički traže način da sačuvaju svoj identitet, i za sada malo kome to polazi za rukom. Pri tome zaboravljaju da još ne tako davno postojala je država koja je uspela da reši dati zadatak. To je Sovjetski Savez.

Poslednjih godina navikli smo da gledamo televizijske slike iz evropskih gradova: s jedne strane imigranti pale kola, sa druge surovi, kratko ošišani muškarci u crnim jaknama grade kolone uz zvuke marševa. Viđeno izaziva negodovanje i strah za budućnost kontinenta. Pred državama i društvima stoji zadatak sa kojim oni za sada ne mogu da izađu na kraj: stvoriti uslove za miran i komforan život vrlo različitih ljudi po poreklu i kulturi. I bez obzira na mnogoborojne pokušaje, iskustvo pokazuje da ni jedna dražva Evrope nije mogla do danas da izađe na kraj sa ovim problemom koji postaje sve aktualniji i ozbiljniji.

Istoričari često zaboravljaju da pored ideologije u SSSR je postojala realnost. Bila je formirana i decenijama postojala država koja nije imala u istoriji presedana po svom etničkom i kulturnom sastavu. Niko, ni pre ni posle SSSR, nije mogao da stvori uslove u kojima su u jednoj zemlji mogli mirno da žive predstavnici na desetina nacionalnosti, kultura i religija. Šta više, oni su se aktivno i uspešno mešali, što je na kraju dovelo do formiranja jedinstvenog fenomena – sovjetskog naroda.

I danas se mnogi Gruzijci osećaju mnogo komfornije u Moskvi nego u Tbilisiju, da ne govorimo već o Suhumu i Chinvalu. Pa i građani skoro svih ostalih postsovjetskih zemalja nastavljaju da dolaze u prestonicu bivše supersile kako bi živeli onim životom koji je bio stvarnost prethodne generacije. Bez obzira na odsustvo zajedničke države i čak pokušaje aktivnog podizanja veštačkih barijera, sve do raspirivanja mržnje, sovjetski narod nastavlja da postoji i napreduje. Jer ako se zamislimo, upravo u njega spadaju „ruski građani“, naziv koji se koristi bez svakog etničkog, nacionalnog ili religioznog konteksta. Ruski građani nisu ekslkuzivni etnički kružok, koji je izgrađen po principu svoj-tuđ, ili religiozna sekta. To je drutšvo svih onih koji žele da žive zajedno, ogradivši se od onoga što deli i kultivišući ono što spaja. Upravo u Moskvi Azarbejdžanac može bez straha da se oženi Jermenkom, a Kazahstanac Kirgiskom. Upravo u Rusiji zajedno rade stanovnici Lavova i Luganska, a iseljenici iz Kišinjova veselo provode vreme sa tiraspoljcima.

Ako se pogleda šta se dešava na teritoriji bivšeg SSSR posle raspada države, postaje jasno: rezultati politike novih nezavisnih država koje su svojim narodima obećavali procvat i sreću izgledaju prosto tragično. Oni ne samo da nisu ispunili obećanja, već su i doneli svojim stanovnicima rat, bedu, etničko čišćenje i nasilje. Milionima ljudi su zabranjivali da govore maternjim jezikom i da se mole svom bogu, a onim koji misle drugačije objašnjavali su kako treba da se ponaša „pravi građanin date zemlje“. Tako da raspad SSSR nije samo velika geopolitička tragedija, već i lična tragedija mnogih porodica i naroda. Danas treba pažljivo da se prouči sovjetsko iskustvo međunacionalne integracije. I tada će biti očgiledno da mnogo od zaboravljenog postaje sve aktualnije u savremenom svetu.

Jakub Korejba,