Bondareva: Moramo u Moskvi sagraditi Srbski kulturni centar

Dva patrijarha – ruski i srbski – osvetiće u Beogradu spomenik poslednjem ruskom imperatoru Nikolaju Drugom.
        
Značajne zasluge za to imaju moskovski Fond istorijske perspektive i direktor njegovog Centra društvenih i izdavačkih programa - doktor istorijskih nauka, stručnjak za rusku imigraciju Jelena Bondarjeva.
        
Fakti prenose intervju koji je dala autoritetnom sajtu stoletie.ru.

- U istoriji vezanoj za taj spomenik ima puno simbolike. Recimo, simbolična je i sama činjenica da se i njegovo nastajanje, i postavljanje odvijalo pod pokroviteljstvom predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Simbolično je i samo mesto postavljanja spomenika - preko puta predsedničke palate, nedaleko od Ruskog doma (Ruskog centra za nauku i kulturu) i Skupštine Srbije.
        
Početkom 20. veka baš na tom mestu se nalazila ambasada Ruske imperije. U periodu između svetskih ratova u toj zgradi je bio smešten Ruski naučni institut, koji su formirali naši naučnici u imigraciji, a zgradu je 1944. pogodila nemačka bomba, poginuli su Rusi, a zgrada posle toga nije bila obnovljena...  
        
Ne treba da zaboravljamo da je ovo mesto u centru Beograda neraskidivo povezano sa Rusijom. Zato je bilo simbolično i ispravno sa istorijske tačke gledišta postaviti spomenik ruskom imperatoru baš na tom mestu. Srbski vajar Zoran Tucić osmislio je i izradio Spomen-kamen, koji upravo obeležava istoriju Ruskog izaslanstva i čini jedinstveni ansambl sa spomenikom imperatoru Nikolaju Drugom. 

Autori monumenta su odlični majstori A. N. Kovaljčuk i G. I. Pravotorov, njihov umetnički savez doneo je sjajne rezultate. Predsednik Udruženja umetnika Rusije - vajar Andrej Kovaljčuk -rekao je da je nadahnuće za rad našao u istoriji, jer su Rusija i Srbija oduvek bile bratske države. Akademik Genadij Pravotorov – poznavalac Srbije, njene istorije i kulture, istakao je da je spomenik posvećen onom imperatoru kog su u svoje vreme više cenili u Srbiji nego u Rusiji.  
        
Uzgred, do današnjeg dana u Beogradu su postojala dva memorijalna mesta vezana za poslednjeg ruskog Cara, a postoji i ulica, nazvana imenom poslednjeg našeg monarha.
        
Na beogradskom Novom groblju ruski veterani Prvog svetskog rata 1935. godine su podigli memorijal „Ruske slave”, gde piše: „Večno sećanje na Imperatora Nikolaja Drugog i 2.000.000 ruskih vojnika u Velikom ratu”. U kripti monumenta, u kapeli počiva prah ruskih vojnika, poginulih na balkanskim frontovima. Ovde uvek ima svežeg cveća... Njega donose i potomci ruskih imigranata i Srbi, koji sveto poštuju Cara-Mučenika.  
        
U Ruskom domu je 2013. bila postavljena bista Nikolaja Drugog. Postavljanjem novog spomenika Srbija želi da vrati dug našem Vladaru za njegovu pomoć u Velikom ratu. To je, van svake sumnje, značajan događaj kako za istoriju Srbije tako i za istoriju Rusije. Ja se ne usuđujem da sudim za koga je značajniji – za srbski narod ili za ruski.   

Hajdemo da počnemo od Srbije... 
       
 - U tom slučaju malo predistorije. Kao što je poznato, formalni razlog za početak Prvog svetskog rata bio je austrijsko-srbski sukob. U suštini, dogodio se sukob želje srbskog naroda da ujedini sve svoje delove podeljene između Austro-Ugarske i Turske sa srbskom Kneževinom, koja je dobila nezavisnost još sredinom 19. veka, sa protivljenjem ovom procesu ujedinjenja, koji, na nesreću, nije završen ni do današnjeg dana (srbski narod je i dalje podeljen narod u Evropi – deo naroda živi u Hrvatskoj, deo u Bosni).
       
Premijer Srbije Nikola Pašić sažeto je rekao: „Austro-Ugarska kao avangarda Nemačke objavila je nama rat kako bi uništila Srbiju i otvorila Nemačkoj put ka Konstantinopolju i Istoku...”. Pucanj u Sarajevu otvorio je „Pandorinu kutiju”. Austrija je 23. jula predala srbskoj vladi ultimatum od 10 tačaka, koji je bio apsolutno neprihvatljiv za nezavisnu državu.    
        
Kako se ne bismo udubljivali u ovaj siže, navešću citat ocene koju je ovom dokumentu dao ministar spoljnih poslova Velike Britanije Edvard Grej: „Nikada do sada nisam video da jedna država upućuje dokument takve težine drugoj nezavisnoj državi. Zahtev ultimatuma broj 5 narušiće suverenitet Srbije, ako bude značio da će Austro-Ugarskoj biti dato pravo da postavlja državna lica, koja poseduju vlast unutar Srbije”.
        
Šta je mogla da suprotstavi mala Srbija moćnoj Austro-Ugarskoj imperiji čije je stanovništvo bilo 12 puta brojnije, a da ne govorimo o njenoj vojnoj moći?  
        
Velike države su tada zauzele iščekujuću poziciju. Princ regent Kraljevine Srbije Aleksandar poslao je uznemiren telegram imperatoru Nikolaju Drugom. Citiram: „Mi ne možemo da se branimo. U to molim Vaše Visočanstvo da nam pruži pomoć što je pre moguće... Plemenito milosrđe koje je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe.”  Kroz tri dana ruski imperator je poslao u Srbiju odgovor: „Dok postoji i najmanja nada da se izbegne krvoproliće, svi naši napori treba da budu usmereni ka tom cilju. Ako pak, uprkos našim iskrenim željama, ne uspemo u tome, Vaše Visočanstvo može da bude uvereno, da Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije”.
        
Kralj Aleksandar je uzvratio sa zahvalnošću: „Teška vremena ne mogu a da ne učvrste veze duboke privrženosti, kojima je Srbija vezana za svetu slovensku Rusiju, a osećaj večne zahvalnosti za pomoć i zaštitu Vašeg Visočanstva sveto će se čuvati u srcima svih Srba”.
        
Faktički je Prvi svetski rat započeo 28. jula 1914. godine, kada je Austro-Ugarska objavila Srbiji rat.  
        
Taj rat je ostavio tragičan i veoma dubok trag na sudbinu svih evropskih naroda. Međutim, najveće žrtve među stanovništvom ratujućih država podnela je upravo Srbija. Ona je izgubila trećinu svog stanovništva!
        
U jesen 1915. godine na strani Austrije i Nemačke koje su prodrle na teritoriju Srbije istupila je i Bugarska, a srbska vojska je počela sa povlačenjem. Zimi, izvršivši veoma težak prelazak preko albanskih planina – što je nazvano „srbskom Golgotom” – ostaci vojske su stigli do obala Albanije, koju su okupirale italijanske jedinice. Saveznici-Italijani su odbili da pomognu u prebacivanju Srba na ostrvo Krf.   
        
Srbskim vojnicima je pretila smrt, gladna i hladna. Tu se imperator Nikolaj Drugi ponovo umešao. On je uputio saveznicima telegram – kralju Britanije Džordžu Petom i predsedniku Francuske Rejmonu Poenkareu.
        
Smisao njegovog obraćanja bio je sledeći: ako srbska vojska ne bude evakuisana sa albanske obale i ne bude spasena, Rusija izlazi iz Antante. Štaviše – spremna je u takvom slučaju da potpiše separatni mir sa Nemačkom. 

Zadivljujuća činjenica, da li mnogi o tome znaju? 
       
 - Stručnjacima je ta činjenica, svakako, poznata. To je bila krajnja mera. Pre toga je išla beskonačna diplomatska prepiska, a bilo je potrebno da se spasi srbska vojska. Ruska vojska je zadržavala Nemačku i Austro-Ugarsku na svim frontovima, i to je bila veoma ozbiljna pretnja iz usta imperatora. Francuski brodovi su prevezli Srbe na ostrvo Krf. Pošto je srbska vojska bila spasena, nju su vratili na kontinent, i dogodilo se čudo: vojska, koju su saveznici Rusije, može se reći, otpisali, obodrila se, popunila se novim vojnicima i do jeseni 1918. godine oslobodila svoju državu. Nikolaj Drugi je, kada se obraćao Džordžu Petom, proročanski pisao: „...pomozite da se spasi srbska vojska, još će nam biti od koristi u zajedničkom poduhvatu”. 
      
Nakon Oktobarskog prevrata, kao što je poznato, Rusija je bila isključena iz broja zemalja-pobednica, u čemu je, u stvari, i bio smisao tog prevrata. Sa mape sveta su nestale tri imperije – Otomanska, Austro-Ugarska i Ruska, i mi žalimo za sudbinom naše zemlje i naše dinastije.
        
Možda je za nas jedini pozitivni rezultat u Prvom svetskom ratu bio formiranje na Balkanu nove države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. 
        
Treba napomenuti da je Nikolaj Drugi težio stvaranju na Balkanu stabilne državne tvorevine, sasvim suverene i prijateljski raspoložene prema Rusiji. O tome svedoče dokumenta, zato, kada kažu da je ruski car – tvorac Kraljevine južnih Slovena, to nije samo fraza. On je lično učestvovao i u smeštaju u Rusiji srbskih izbeglica, između ostalog i dece. 

Srbija nije ostala dužna? 

- Prošlo je svega nekoliko godina i došao je red na Srbiju. Spasavajući se od revolucije i crvenog terora, stotine hiljada Rusa su bili prinuđeni da napuste Otadžbinu. I upravo mala Srbija, osiromašena i razorena u ratu, pokazala je prema njima milosrđe. Kralj Aleksandar Prvi je lično štitio ruske imigrante. Oni su u njemu videli pravoslavnog monarha, a on je veoma dobro poznavao Ruse, jer je princ Aleksandar, podsetiću, kumče cara Aleksandra Trećeg, školovan u Carskom liceju pravnih nauka, a zatim u Paževskom korpusu, a kada se već vratio u Beograd, završio je pun kurs obuke, tako reći, eksterno.
       
Njegova rođena sestra, Jelena Karađorđević je bila udata za kneza Jovana Konstantinoviča Romanova, koga su u Alapajevsku zajedno sa Jelisavetom Fjodorovnom 1918. ubili boljševici. Jelenu Petrovnu je spasao i odvezao iz Rusije S. Smirnov – geograf, bibliofil, koji je ostao u Beogradu da služi dinastiji. 
        
Kao što se vidi, kralj Aleksandar i njegova porodica su odlično poznavali rusko društvo i događaje u Rusiji. Poznate su sledeće njegove reči: „Malo je da se Rusu da hrana i krov nad glavom, ako Rus nema svoje pozorište, svoje knjige, svoje novine, to nije Rus, bez toga Rusi ne mogu!”. I on je izdvojio novac za Ruski dom u Beogradu, koji postoji do današnjeg dana, stalno je izdvajao sredstva na specijalne stipendije za ruske pisce, umetnike, naučnike, čak i onim, koji nisu stalno živeli u Srbiji, kao što su, naprimer, Meržekovski i Gipius, koji su živeli u Parizu. 

Očigledno je Rusi nisu samo zbog dobrog odnosa monarha prema njima davali prednost Srbiji pred drugim zemljama, mada je upravo ulogu kralja Aleksandra u tome nemoguće preceniti? 
        
- Ruse su u Srbiji zvali „izbeglice”, ali nikako „imigranti”, pošto su im oduzeli Otadžbinu. Na vrhuncu ruskog ishoda preko teritorije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, prošlo je preko sto hiljada Rusa. Dolazili su brodovi iz Konstantinopolja, dovozili su Ruse. U Srbiji su ih prihvatali, sagrevali, smeštali. Oni su dolazili k sebi, nakon čega su mnogi odlazili dalje, u Evropu. Međutim, veoma je zanimljivo, ko je ostajao. 
        
Ostajali su, po pravilu, ljudi monarhističkog i konzervativnog kova, kako bi se sada reklo – državotvorni. I to nije bio slučajni izbor, kada su pored Francuske, Nemačke ili Engleske, odnosno „civilizovane” Evrope davali prednost, tako da kažem, „zabačenom” Balkanu. Zašto? Ovde je vladao pravoslavni monarh, i ta činjenica je za mnoge imala odlučujući značaj. U Aleksandru Karađorđeviću, ruski imigranti konzervativnog, monarhističkog, državotvornog kova su videli pravoslavnog monarha i nadali su se da će, služeći njemu, iskupiti greh ubistva cara. 
        
Kao što znamo, kralj Aleksandar Karađorđević je podelio tragičnu sudbinu imperatora Nikolaja Drugog. Kroz tačno dvadeset godina posle početka Prvog svetskog rata, trideset četvrte godine, u Marseju je bio ubijen dok se vozio u automobilu zajedno sa ministrom inostranih poslova Francuske Lujem Bartuom. Prema predanju, njegove poslednje reči su bile: „Sačuvajte mi Jugoslaviju!”. Nije bila sačuvana... 

Možemo samo da duboko žalimo zbog jugoslovenske tragedije... 
        
- Kralj je često nazivao Ruse „moji četvrti Sloveni”. Jugoslavija je bila trojedina država Srba, Hrvata i Slovenaca, ali treba reći da je svaki od ova tri naroda na različite načine tumačio svoje mesto i ulogu u novoj državi. Srbi, nosioci državotvorne ideje, shvatali su Jugoslaviju kao nastavak istorijske tradicije srednjovekovne države. Hrvati i Slovenci, koji nisu imali svoju državnost, već su uvek bili deo neke druge državne tvorevine, isto su se tako osećali i u novoj državi, mada je u njenom nazivu bilo „...Hrvata, Slovenaca”. 
        
Upravo zbog tih centrifugalnih činilaca, kada je već postojala socijalistička federacija, koja je posle 1945. godine zamenila kraljevinu Jugoslaviju, 90-ih godina 20. veka nije mogla da bude sačuvana. Sa jedne strane su delovala duboko usađena separatistička raspoloženja, a sa druge su se čule mlake „komunističke mantre” koje nisu mogle da budu državne kopče.  
       
 …No, vratimo se našoj istoriji! Kada je u Beogradu 1934. godine bio otvoren Ruski dom - centar Ruskog sveta u izgnanstvu - to je bila velelepna zgrada, koja nije slučajno nosila naziv „Ruski dom imperatora Nikolaja Drugog”. Danas je vraćen naziv Ruski dom, ali u njemu nema reči „imperatora Nikolaja Drugog”. To je istorijska nepravda. Zašto se to dogodilo? Zbog istih onih predrasuda koje do današnjeg dana postoje u našem društvu u vezi sa ličnošću imperatora Nikolaja Drugog.  

Šta se danas „inkriminiše” poslednjem ruskom monarhu? I „ko su sudije”?

Kralj Aleksandar Karađorđević

        
- Glavna optužba protiv Vladara je bila u tome da on, tobože, nije sačuvao Rusku državu. Po pravilu, takve optužbe se čuju iz usta simpatizera „borbe protiv autokratije”. Izvinite, ali zar nisu njihovim naporima rušena načela Rusije u toku, minimum, 100 godina? To je isti onaj soj intelektualaca nihilistički raspoloženih prema svojoj državi, sloj koji ljulja, izjeda i isisava snagu države. Njihovi prethodnici su pripremili oktobarski prevrat, opravdali su ubistvo cara, prikazujući to kao veliku pobedu ljudskog duha nad opskurantizmom.
        
U toku čitavog dvadesetog veka oni se prerušavaju u najrazličitije odore. I oni, koji su srušili državu, optužuju Vladara što nije uspeo da je sačuva! U takvoj atmosferi mnogo poštenije izgleda priznanje narodnog komesara Lunačarskog. Kada su mu, u okvirima Plana monumentalne propagande, predložili da postavi spomenik F. M. Dostojevskom kao zaštitniku „jadnih ljudi”, on je ironično priupitao: „A šta ćemo na njemu da napišemo? Fjodoru Mihajloviču od zlih duhova?” Znao je odakle je ponikao.  
        
Ovi odsjaji boljševističke ocene figure poslednjeg ruskog pravoslavnog monarha do današnjeg dana smetaju istinitom shvatanju njegove tragične ličnosti u našem društvu. Za razliku od Srbije. 

Ali, upravo je Rusija postavila spomenik Nikolaju Drugom u Beogradu. 
        
- To je zaista tako. Spomenik je napravljen na inicijativu predsednika Srbije na sredstva koja je izdvojilo Rusko vojno-istorijsko društvo sa čijim se predstavnicima od prvih dana ovim projektom bavio i naš Fond istorijske perspektive na čelu sa Natalijom Aleksejevnom Naročnickom. I, mi smo morali da nadjačamo, između ostalog, i stare predrasude, i skeptičnu intelektualnu elitu. Važno je da je spomenik u centru Beograda postavljen. On ima, koliko god paradoksalno to zvučalo, svoju dugu istoriju. 
        
Najpoznatiji premijer Srbije, a zatim kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca - Nikola Pašić (u periodu od 1891. do 1922. godine on je 22 puta bio na mestu premijera!) - ostavio je zaveštanje, prema kojem je molio da se sva njegova sredstva daju na podizanje u Srbiji spomenika Nikolaju Drugom... Generalno, ideja postavljanja ovog spomenika bila je dosta rasprostranjena u srbskom društvu, ta ideja je prosto lebdela u vazduhu u periodu između ratova. 

Jelena Anatoljevna, stičem utisak da se ideja kanonizacije carske porodice rodila u Srbiji... 
        
- Paralelno su tekla dva procesa. To su: sazrevanje ideje kanonizacije carske porodice među ruskim emigrantima, pre svega među onim pravoslavnim ljudima koji sebe nazivaju konzervativcima. Zatim je ideja izašla van okvira sredine emigranata. Pojavio se još jedan pokret, i to među običnim narodom, što je tipično za Srbe – za priznanje Nikolaja Drugog svetim, proces spontanog obožavanja širio se u srbskom narodu.   

A šta se u tom trenutku događalo sa Ruskom pravoslavnom crkvom u imigraciji? 
       
- Ovde je nastala jedinstvena situacija: na kanonskom području Srpske pravoslavne crkve bilo je dozvoljeno postojanje druge pravoslavne crkve – Ruske. Ništa nije smetalo da se kaže: vi ste pravoslavci, kao i mi, idite u naše hramove. Međutim, srbski patrijarh Dimitrije, a zatim i njegov naslednik – patrijarh Varnava, shvatali su da je važno sačuvati upravo Rusku pravoslavnu crkvu. Mitropolitu Antoniju (Hrapovickom) bila je dodeljena rezidencija u Sremskim Karlovcima. Umnogome zahvaljujući moći figure samog vladike Antonija Ruska pravoslavna crkva je istrajala u inostranstvu. U određenim istorijskim trenucima to je bila jedina istinski slobodna pravoslavna crkva.  
        
U Srbiji je postojalo i muško i žensko rusko monaštvo. Srbi su im davali svoje manastire. Upravo u Srbiji je rusko pravoslavlje sačuvano u punoj meri. Tek posle Drugog svetskog rata pojavio se centar u Americi, bilo je podignuto i novo duhovno ognjište – Sveto-Trojicki manastir u SAD (Džordanvil). Zbog toga je ruska imigracija u Srbiji – fenomen čije je značenje za Rusiju do kraja nije proučeno i nije ocenjeno. 
        
Treba podsetiti da je u Rusiji Nikolaj Drugi bio kanonizovan 2000. godine, u Ruskoj zagraničnoj crkvi – 1981. godine, a u Srbskoj pravoslavnoj crkvi je nastao masovni pokret za kanonizaciju carske porodice još krajem 1930-ih godina, i Srbija je bila prva država koja je donela takvu odluku. Srbski monarh Aleksandar Prvi i srbski patrijarh Varnava su učestvovali u uređivanju hrama-spomenika poslednjem ruskom caru u Briselu posvećenom Jovu Mnogostradalnom, na čiji je dan rođen Nikolaj Drugi. Hram se zvao „U sećanje na Cara-Mučenika Nikolaja Drugog i sve ruske ljude koji su za vreme smute bogoboračkom vlašću ubijeni”.  
        
Ruski Beograđani: istaknuti arhitekta Nikolaj Krasnov, vizantolozi-istoričari Okunjev i Muratov napravili su projekat, a 1929. godine su dobili blagoslov srbskog patrijarha i mitropolita Antonija (Hrapovickog), međutim temelj je bio postavljen tek 1936. godine, a hram je otvoren tek posle 1945. godine i prvi njegov igumanbio je bio otac Jovan (Maksimovič) -   podvižnik pravoslavlja u 20. veku, koji je neraskidivo bio vezan za Jugoslaviju i za  poštovanje carske porodice, nakon smrti je bio proglašen za sveca. 
        
U srbskom narodu se poštovanje prema poslednjem ruskom caru oslanja na zahvalnost za „bratsku žrtvu”. Kako se tačno izrazio Svetitelj Nikolaj (Velimirović) u svom slovu o imperatoru Nikolaju Drugom: „Može čovek da bude dužan čoveku, može jedan narod da duguje drugom... Nikolaj Drugi i njegova porodica - to je Drugi Lazar i Drugo Kosovo!”.  
        
Među Rusima se poštovanje prema Nikolaju Drugom osnivalo na pokajanju i shvatanju svog greha. 

Ruski imigranti su zaista smatrali sebe saučesnicima u tom strašnom grehu? 
        
- Tako je! Ruska imigracija, mada kasno, ali u svojoj masi je shvatila greh ubistva cara kao svoj sopstveni greh. Često se u prepisci imigranata sreću reči Nikolaja Gumiljeva: „Mučna je, mučna ova sramota,// - Živeti, izgubivši cara!”.
        
Imperator i njegova porodica, mada su oni, sada to znamo, imali mogućnost da spasu svoje živote van granica Rusije, odbacili su taj put, svesno podelivši sudbinu svoje zemlje. Takav izbor nisu mnogi načinili, i većina je poginula. Samo preživevši slom Dobrovoljačkog pokreta, užase crvenog terora na Krimu i evakuaciju vojske Vrangela, Galipolis, Lemnos i ostalo, mnogi su uspeli da pojme smisao žrtve našeg poslednjeg monarha...  
        
Taj greh su mnogi preživljavali ceo život. Neko je o tome govorio javno, neko je to doživljavao ćutke, ali to je bilo tako. Dobro su poznate strofe Sergeja Behtejeva koji se 1920-ih godina našao u Jugoslaviji i objavio u njoj nekoliko zbiraka pesama.
        
Behtejev je završio isti Carski Aleksandrovski licej kao i Aleksandar Puškin. On je 1917. posvetio pesmu Velikim knjeginjama i uspeo je da preda ove strofe njima u zatvor.
        
Velika kneginja Olga je prepisala ove stihove i zbog toga su ih kasnije smatrali za njene... „Čak i u predvorju mogile//nadahni krotke rabove svoje//višom od čovečanske sile//za neprijatelje da se mole…” . 
        
Inače, upravo je Sergej Behtejev izrazio opšti odnos ruskih ljudi prema slovenskom monarhu u stihovima, koji su posvećeni „Njegovom Visočanstvu Kralju Aleksandru Prvom” i zovu se „Plemenitoj Srbiji”:
        
„Gde su ti što su uz nas bili// Gde su nam bivši prijatelji?// S prezrenjem su se uklonili// carevi, narodi, kneževi silni.// I samo rodna Srbija, zna se,// o dobru pamteći predanja,// ne izneveri –tim što nas spase,// sestru shrvanu nevoljama.”  

Da li se prema našem nevino ubijenom Vladaru Srbi odnose sa istim trepetom? 
        
- Ponoviću: imperatora Nikolaja Drugog u Srbiji vide kao pravoslavnog monarha koji je potpuno izvršio svoj hrišćanski dug. Za njega je zaštita braće po krvi i veri i pravoslavne države – jedini ispravni korak. Međutim, postoji još jedan momenat, značajan aspekat delovanja ruskog imperatora.  
        
Nikolaj Drugi je više puta istupao sa spoljnopolitičkim inicijativama u vezi sazivanja međunarodnih konferencija. Naprimer, za razoružavanje. Samo se u Hagu održalo nekoliko takvih. Za njega su bili veoma važni međunarodno pravo, međunarodne institucije i mogućnost sprečavanja uz njihovu pomoć krvavih sukoba. To je nailazilo na odjek u hrišćanskoj duši. Može se reći da je on na određeni način pretekao vreme u kojem je živeo. I nije naišao na razumevanje kod zapadnih saveznika, koji su gajili potpuno suprotne planove – za nova kolonijalna osvajanja, prekrajanja teritorija, sfera uticaja, i ne samo u Evropi, već i u čitavom svetu.   

Dozvoliću sebi da primetim da mnoge međunarodne inicijative ruskog imperatora do današnjeg dana nisu realizovane... 
        
- Svakako, mada je postojala Liga naroda, postoj eUN, međunarodni sud u Hagu, ali svaka ideja može da se izobliči... To se dogodilo, naprimer, sa tribunalom u Hagu, koji je, što je ironija istorije, postao politička Golgota upravo za srpske političare i vojna lica nakon raspada SFRJ i NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.  

Nikola Pašić

Zvanični Beograd odbija da podrži zapadne sankcije, ostavši, u suštini, jedini prijatelj Rusije u Evropi, mada su predstavnici EU direktno izjavili da će to negativno uticati na perspektive evrointegracija Srbije. 
       
- Nigde tako nisu predsednika Rusije tako od srca dočekali kao u Beogradu, bez obzira na to što za takvu „neposlušnost” Srbija može skupo da plati. Štaviše – odjednom se u Srbiji, koju su razorili američkim naporima, po prvi put u poslednjih 30 godina održava vojna parada, u kojoj učestvuje ruska avio-grupa „Striži” i kojoj prisustvuje Vladimir Putin i nikoga više od stranaca tamo nema! Neću ni da govorim o enormnim pritiscima koji su vršeni na srpsku stranu kako preko američke ambasade u Beogradu, tako i neposredno preko administracije predsednika SAD. 
        
Uoči posete Putina, potpredsednik SAD Bajden je triput razgovarao sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem. Razlog za takvu „uznemirenost” bio je, razume se, jasan, ali Srbija je očito pokazala svoj odnos prema dešavanjima oko Rusije.
        
Uzgred, isti stav pokazala je i Mađarska, dok se Crna Gora pridružila sankcijama protiv Rusije, tobože, nije mogla da odbije. Kako možemo da reagujemo na to? Ja lično imam samo jedan predlog: ne treba ići na odmor u Crnu Goru, jer pretežno za račun ruskih turista i postoji ta majušna zemlja. Mislim da će ljudi u tom slučaju prestati da podržavaju otvoreno antirusku poziciju svoje vlade, koja se kosi ne samo sa njihovim ubeđenjima, već nanosi štetu i samoj Crnoj Gori.  
        
Pritisci Zapada na Srbiju izlaze van granica zdravog smisla. Srbiji govore: želite da pristupite EU, onda ne treba da isporučujete poljoprivredne proizvode Rusiji. Međutim, Srbija još uvek nije pristupila Evropskoj Uniji, i sumnjam da će je tamo primiti: kosovski problem će to sprečiti. Kao što neće ni Ukrajinu, zbog problema sa Donbasom. 

Po svemu sudeći, može se zaključiti da osim Srbije Rusija više nema saveznika u Evropi. Da li je to tako? 
       
- Duboko sam ubeđena da Rusija ima saveznike u Evropi – to su evropski narodi. Naravno, to nisu elite. A što se tiče Srbije, stiče se utisak da je ovde rusofilija– masovna pojava. Kada se završila vojna parada 16. oktobra, mi smo, zajedno sa vajarima, autorima spomenika, uzeli taksi i krenuli u hotel. Taksista je, naravno, čuo da pričamo ruski i kada smo stigli rekao je da Rusima neće da naplati. Moji saputnici su odgovorili: da se sa njima tako nešto nije dogodilo ni u jednoj zemlji, da nas je taksista besplatno vozio samo zbog toga, što smo Rusi, zato smo platili duplu cenu. On je odbijao da uzme novac, a oni su ga jednostavno ostavili na sedištu. Bili su ganuti do suza... 
        
Spomenik se veoma dopao Srbima, Beograd ga je već prihvatio. Zvanično otvaranje se planira u novembru, kada će Srbiju posetiti Njegova Svetost patrijarh Moskovski i cele Rusi Kiril. 
        
Još jednom da istaknem da je spomenik Caru-Mučeniku  bukvalno poklon ruskih vajara i Ruskog vojno-istorijskog društva, koje je finansiralo ovaj projekat. Fond istorijske perspektive razradio je koncept spomenika, njegovu ideološku i filozofsku opravdanost. Nama su aktivno pomagali saradnici Ruskog instituta za strateška istraživanja. Tesno smo sarađivali sa dve ambasade – Rusije u Republici Srbiji i Srbije u Rusiji. Neprocenjivu pomoć u ovom radu pružio je  izvanredni i opunomoćeni ambasador Srbije u Rusiji Slavenko Terzić, doktor istorijskih nauka. 

Jelena Anatoljevna, rekli ste da imate ideju koju biste želeli da realizujete posle zvaničnog otvaranja spomenika. Ako nije tajna, o čemu se radi? 
        
- Sve je i jednostavno i komplikovano u isto vreme. Već dugi niz godina, više puta, Srbi se obraćaju u rusku ambasadu sa molbom da se u Moskvi otvori Srbski kulturni centar. On bi se bavio svestranim aktivnostima, jer na talasu patriotizma, koji se podigao u Rusiji, mnogi Rusi se interesuju za Balkan i život pravoslavne Srbije. Patriotski impuls ne može dugo da traje, ali on treba da se iskoristi, a interes prema Srbiji će biti sačuvan dugi niz godina. Različitim kulturnim centrima u Moskvi ne zna se broj, i nisu baš uvek prijateljski raspoloženi prema Rusiji. A pitanje Srbskog kulturnog centra u ruskoj prestonici, nikako da se reši, mada, kako smo se danas prisetili, u Beogradu postoji prekrasan Ruski dom i takva se pitanja obično rešavaju na paritetnoj osnovi. Ispred Srbskog kulturnog centra u Moskvi našao bi svoje istorijsko mesto i spomenik kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću.
        
I to je – naš dug.